Болесни тровачи паса нуде отровне виршле

– Симптоми тровања су узнемиреност, убрзано дисање и висока температура. Ако постоји опасност да је куца узела отров, најважније је изазвати јој повраћање тропроцентним раствором хидрогена – један до два милиграма дају се по килограму. Што хитније треба стићи и до ветеринара јер тровање врло често може имати смртни исход – упозорава Новак додајући да су неке врсте отрова, попут жутог креозана, опасне чак и ако их животиња само оњуши. Као начин превенције ветеринари предлажу ношење заштитних корпи за све оне псе који воле свашта да поједу на улици.

Колико се често неовлашћено поставља отров за животиње, евиденција не показује прецизно, каже Елвир Буразеровић из организације „Орка”, али такве ситуације су честе.

– Грађани на тај начин „узимају ствар у своје руке” и покушавају да реше проблем напуштених животиња. Не треба говорити колико је то лоша пракса, која је опасна за све топлокрвне организме, међу којима су и људи. Најугроженија су деца која се играју баш у тим парковима у којима се отров и поставља. Нама су познате две ситуације када су малишани у Миријеву и у Блоку 70 завршили у болници управо због тога што су дошли у директан контакт са отровом намењеном псима – упозорава Буразеровић.

Све оне који овако покушавају да „заведу ред” на улицама требало би да санкционише Кривични законик који предвиђа да се убице и злостављачи животиња могу кажњавати новчано или затвором. Нажалост, од 2006. године до данас, каже Буразеровић, донето је само 350 правоснажних казни за убијање и злостављање, а у затвору је завршило 19 људи.

Када је у питању конкретно тровање, Буразеровић је успео да се сети само једног случаја у коме је тровач откривен и кажњен. Ради се о примеру из Параћина, када је осуђен човек који је отровао швајцарског овчара Белог.

– Полиција је одмах наложила претрес стана осумњиченог и узимање узорака испод његових ноктију. Када је утврђено да се отров који је пронађен на прстима поклапа са оним којим је пас убијен, све је било јасно – препричава Буразеровић додајући да је ово ипак изузетак, а да правило показује да надлежни у оваквим ситуацијама ипак имају „млаке” реакције. У питању је, додаје, трагање за иглом у пласту сена, тешко је и скупо спроводити истрагу, наћи доказе, сведоке и открити починиоца па овакви случајеви обично остану нерешени.