Једна уредба, две штете

Тек почетком новембра, када истекне и последњи од 90 дана Уредбе о забрани извоза житарица, биће познати сви ефекти једне такве административне мере владе, која је донета у јеку страшних жега и немалог страха за прехрамбену сигурност грађана. Али, и после само месец дана од њене примене, уочљиви су, нажалост, и доста непожељни резултати.
Уместо да се тржиште стабилизује, а тиме заштите произвођачи (ратари) и потрошачи, дакле најшири круг грађана, имамо, како су недавно проценили стручњаци билтена Месечна анализе и трендови, сасвим супротан епилог. Хлеб и уље су поскупели, а произвођачи пшенице и сунцокрета, управо због ове уредбе, не могу на домаћем тржишту да добију одговарајуће, светске цене за своју робу. Принуђени су да је продају по нижој цени управо онима због којих је и сама уредба донета, али их се она, како се чини, и не дотиче. Напротив, помаже им да још више зараде.

Извозници су накуповали пшенице одмах по жетви за 10 до 12 динара за килограм. Сада чекају почетак новембра када ће га пласирати страним купцима по знатно вишој цени. Исто се догађа и са произвођачима сунцокрета. Уље је поскупело, зачуђујуће, извоз је слободан, а домаћи ратари не могу код куће да продају ову уљарицу скупље од 225, иако јој је светска цена тренутно свих 400 евра за тону.

Да невоља буде већа у цео овај посао умешали су се непотребно и поједини министри преговарајући са пекарима и уљарама о процентима поскупљења. Као у неко минуло доба када је дневна политика и хлеб месила по својој рецептури, али га у рафовима по тако испеченој цени није било. Пошто цене хлеба и осталих прехрамбених производа нису ни под каквом контролом, тим је чуднији њихов потез да преговарају са пекарима и уљарима о ценама. Наравно, на штету грађана, произвођача и потрошача. Тобоже, поскупљења су мања од најављених. Уз то је извучено и некакво обећање пекара да у наредних годину дана неће мењати цене. Ако су то министри већ хтели и без пардона се умешали у тржишну игру, зашто од произвођача не затражише прецизне и поуздане калкулације о реалној цени хлеба и зејтина. Па ако рачуница покаже да је то тако и да су поскупљења неминовна, да се траже нека друга решења, рецимо интервенције из робних или других резерви о којима се много прича, али се практични потези не осећају.

У свему овоме у вези с уредбом и њеним ефектима постоји и један детаљ на који такође упозоравају експерти МАТ-а, али који је тренутно без икакве вајде. Мада је уредба, сама по себи, груба и крута административна мера, она, сматрају упућени, има своје упориште у правилима Светске трговинске организације. У њеним правилима стоји да је "могуће увођење привремених мера забране или ограничења како би се спречиле или олакшале привремене несташице у храни или другим производима који су од суштинског значаја за земљу".

Према оцени стручњака МАТ-а, у ситуацијама какве смо имали средином лета, када се желело ублажавање домаћих цена у односу на светске, много је примереније увођење извозних царина. Тиме се и произвођачима и извозницима омогућава да прате тржишна збивања, а разним лобијима онемогућава да политички мешетаре у корист једних или других, али најмање на рачун потрошача, због којих се, ваљда, све и чини.

Или, можда, ко зна, међу равноправним учесницима у овој тржишној утакмици неко, ипак, мора да буде равноправнији.