Кад се Павле Вуисић, Мија Алексић и Љиљана Крстић сретну на Алтини

Али, глум­ци не­ка­да ни­су би­ли то­ли­ко це­ње­ни, под­се­ћа Ви­до­је Го­лу­бо­вић, је­дан од ауто­ра де­ла „Бе­о­град ис­под Бе­о­гра­да” и вр­сни по­зна­ва­лац исто­ри­је на­шег гра­да. 

Кри­те­ри­ју­ми пре­ма ко­ји­ма су до­де­љи­ва­ни на­зи­ви ули­ца, об­ја­шња­ва он, увек су би­ли трај­но по­ве­за­ни са зна­чај­ним лич­но­сти­ма, пре­де­ли­ма и да­ту­ми­ма из ло­кал­не и на­ци­о­нал­не исто­ри­је, али се, до­да­је, сло­бод­но мо­же ре­ћи да се ни­су ме­ња­ли ни про­бле­ми са ко­ји­ма су се ко­ми­си­је за име­но­ва­ње бе­о­град­ских ули­ца и тр­го­ва су­о­ча­ва­ле. Та­ко је ре­ци­мо, до­да­је он, увек отво­ре­но пи­та­ње ко мо­же да­ти објек­тив­не па­ра­ме­тре ко је ко­ли­ко за­слу­жио, ма­ње или ви­ше од оног дру­гог.

– Глум­ци су не­ка­да сма­тра­ни ди­ле­тан­ти­ма и дру­штво им ни­је при­да­ва­ло зна­чај ко­ји да­нас има­ју. Та­кав по­глед на ову про­фе­си­ју ме­ња се од Дру­гог свет­ског ра­та ка­да град по­чи­ње да им ис­ка­зу­је по­што­ва­ње на­зи­ва­ју­ћи ули­це по њи­ма – ис­ти­че Го­лу­бо­вић.

По по­зо­ри­шним и филм­ским умет­ни­ци­ма на­зи­ве су до­би­ја­ле са­о­бра­ћај­ни­це на 13 бе­о­град­ских оп­шти­на. На Во­ждов­цу је на овај на­чин ове­ко­ве­че­на сла­ва Бо­ја­на Сту­пи­це, Мил­ке Гр­гу­ре­ве... 

Вра­чар се ди­чи ули­цом Ве­ле Ни­гри­но­ве, Па­ли­лул­ци се ше­та­ју кроз Ве­ље Миљ­ко­ви­ћа, Чу­ка­ри­ча­ни жи­ве у ули­ца­ма Ми­ле Ди­мић, Сло­бо­да­на Али­гру­ди­ћа, Сло­бо­да­на Пе­ро­ви­ћа, То­ше Јо­ва­но­ви­ћа... Зве­зда­ра је ули­цом за­хва­ли­ла Вје­ко­сла­ву Афри­ћу, Зо­ра­ну Рад­ми­ло­ви­ћу, Ма­ри Та­бор­ској и Ми­ла­ну Ср­до­чу, Ми­ти Ру­жи­ћу и Чи­ча Или­ји Ста­но­је­ви­ћу. Та­бле са име­ни­ма Ду­ша­на Ра­ден­ко­ви­ћа и Жан­ке Сто­кић су на Сав­ском вен­цу, док су ме­сто на Ста­ром гра­ду за­слу­жи­ли До­бри­ца Ми­лу­ти­но­вић и Ми­ло­рад Га­ври­ло­вић. Но­во­бе­о­гра­ђа­ни жи­ве и у ули­ца­ма Не­де Спа­со­је­вић и Љу­бин­ке Бо­бић. 

Жи­те­љи пре­сто­ни­це на­ста­ње­ни су и у ули­ца­ма ко­је чу­ва­ју се­ћа­ње на глум­це свет­ске сла­ве: Чар­ли­ја Ча­пли­на, Ен­ди­ја Вор­хо­ла, Ју­ла Бри­не­ра, Ор­со­на Вел­са и Са­ре Бер­нар. 

– Име ове­ко­ве­че­но у на­зи­ву ули­це ни­је са­мо за­хвал­ност умет­ни­ку, глум­цу, пе­сни­ку, сли­ка­ру, не­го је по­клон и свим оним љу­ди­ма ко­ји су не­ку лич­ност во­ле­ли да гле­да­ју, слу­ша­ју. Њи­ма је си­гур­но дра­го да про­ђу ули­цом ко­ја но­си име дра­гог им умет­ни­ка ко­ји је ду­хов­на хра­на свом ро­ду. Ти љу­ди жи­ве да би ра­ди­ли свој по­сао и по­кла­ња­ли то дру­ги­ма, то им је био за­да­так, без об­зи­ра да ли су то­га би­ли све­сни или не – сма­тра Во­ја Бра­јо­вић, пред­сед­ник Удру­же­ња драм­ских умет­ни­ка Ср­би­је. Он се не усу­ђу­је да ли­ци­ти­ра ко би тре­ба­ло да ули­цу до­би­је, а ко не, али га чу­ди што је, на при­мер, Љу­ба Та­дић још не­ма. 

А ко ће ули­цу до­би­ти од­лу­чу­је Ко­ми­си­ја за име­но­ва­ње ули­ца и тр­го­ва по пред­ло­зи­ма гра­ђа­на, удру­же­ња, оп­шти­на... О њи­хо­вим иде­ја­ма чла­но­ви да­ју струч­но ми­шље­ње и уко­ли­ко је оно по­зи­тив­но пред­лог се про­сле­ђу­је Ми­ни­стар­ству за др­жав­ну упра­ву и ло­кал­ну са­мо­у­пра­ву. Ње­го­во „зе­ле­но све­тло” сиг­нал је да о то­ме од­бор­ни­ци Скуп­шти­не гра­да да­ју по­след­њу реч. 

– По­след­њих го­ди­на вла­да еуфо­ри­ја да се глум­ци­ма и по­пу­лар­ним књи­жев­ни­ци­ма до­де­ле ули­це и не­мам ни­шта про­тив, али тре­ба би­ти уме­рен и не пре­те­ри­ва­ти, па да­ва­ти ули­це и љу­ди­ма ко­ји су та­ко­ђе оста­ви­ли не­из­бри­сив траг – еми­нент­ним на­уч­ни­ци­ма, јер их на тај на­чин чу­ва­мо од за­бо­ра­ва – ка­же др Мар­ко По­по­вић, не­ка­да­шњи члан Ко­ми­си­је за име­но­ва­ње ули­ца и тр­го­ва. 

Он до­да­је да би сви же­ле­ли да њи­хо­ви ми­ље­ни­ци до­би­ју ули­цу на Вра­ча­ру или Ста­ром гра­ду иако по­сто­је број­не без­и­ме­не, али са истим име­ном у раз­ли­чи­тим де­ло­ви гра­да. По­по­ви­ћу се не до­па­да то што се на­зи­ви нај­ста­ри­јих бе­о­град­ских ули­ца ола­ко ме­ња­ју.

– При­мер је Охрид­ска на Вра­ча­ру, да­ти­ра из 1896. Она је пре­и­ме­но­ва­на у Бра­не Црн­че­ви­ћа. Ка­да су име­на ду­пли­ра­на, као ре­ци­мо Авал­ска, до­бро је што је на­зив про­ме­ни­ла она на Вра­ча­ру (са­да се зо­ве Ни­ко­ла­ја Кра­сно­ва) јер у њој жи­ви ма­ње љу­ди не­го у Авал­ској на Во­ждов­цу – ка­же По­по­вић. 

Упр­кос то­ме што По­по­вић пред­ла­же да тре­ба кр­шта­ва­ти не­и­ме­но­ва­не ули­це на пе­ри­фе­ри­ји, Бра­јо­ви­ћу би, ре­ци­мо, би­ло дра­же да је Па­вле Ву­и­сић до­био ули­цу бли­же гра­ду, љу­ди­ма ко­ји су га во­ле­ли, це­ни­ли и ужи­ва­ли у оно­ме што је ра­дио. 

– Ма­да, бо­ље да је има чак и на пе­ри­фе­ри­ји не­го да је уоп­ште не­ма – ис­ти­че пред­сед­ник Удру­же­ња драм­ских умет­ни­ка.

„На че­ка­њу” и по по­ла ве­ка

Из­град­ња Бе­о­гра­да са да­на­шњим по­ло­жа­јем ули­ца по­че­ла je тек по­сле 1867. го­ди­не, по­сле од­ла­ска Ту­ра­ка и усва­ја­ња пр­вог ре­гу­ла­ци­о­ног пла­на Бе­о­гра­да, ко­ји је из­ра­дио ин­же­њер Еми­ли­јан Јо­си­мо­вић. Ка­ко се град раз­ви­јао, ур­ба­ни­стич­ки план се пре­кра­јао и од име­но­ва­ња са­мо три­де­сет ули­ца пре 150 го­ди­на до­шли смо до број­ке од ви­ше од 4.000 са­о­бра­ћај­ни­ца за ко­ли­ко њих се да­нас во­де по­да­ци о по­ре­клу на­зи­ва. У ме­ђу­вре­ме­ну, име­на су се ме­ња­ла, увек од­ра­жа­ва­ју­ћи по­ли­тич­ке су­ко­бе, ра­то­ве и кул­тур­ни и исто­риј­ски раз­вој зе­мље. На­уч­ни­ци, пи­сци, ге­не­ра­ли, спор­ти­сти, ре­ди­те­љи и глум­ци до­би­ја­ли су сво­је спо­ме­ни­ке у ви­ду улич­них та­бли, а ка­ко ка­же Ви­до­је Го­лу­бо­вић, нај­че­шће је пре­суд­на би­ла иде­о­ло­ги­ја. Ко­му­ни­сти су та­ко 1946. „пре­кр­сти­ли” чак 109 ули­ца, на­по­ми­ње др Мар­ко По­по­вић.

До са­да је око 1.600 ули­ца и тр­го­ва у Бе­о­гра­ду ме­ња­ло име­на и, пре­ма Го­лу­бо­ви­ће­вим ре­чи­ма, за­то је те­шко утвр­ди­ти та­чан број оних ко­је су но­си­ле име­на по­зо­ри­шних и филм­ских рад­ни­ка. Док су не­ки до­би­ја­ли име­на по­сле са­мо три го­ди­не од смр­ти, мно­ги су на ули­цу или трг че­ка­ли и по 40, 50 го­ди­на на­кон што су се упо­ко­ји­ли.