Небо над Битефом

Он је издвојио два квалитета Ћирилова као селектора: то што је стоички подносио када представа на Битефу доживи неуспех и то пшто није инсистирао на ексклузивности свог избора, него радо примао савете других.

Жoрису Лакосту Иван Меденица је уручио специјалну награду Битефа “Јован Ћирилов”  за представу „Свита број2”  („Свита” је добила и награду публике). Лакост се срдачно захвалио истичући да му је ово прва награда и да ће за њега увек бити посебна.

У препуној сали Културног центра у Паризу међу гостима су били и Филип ле Моан, један од бивших директора Фанцуског културног центра у Србији, као и Бернар Ферв д‘ Арсије некадашњи директор фестивала у Авињону и један од кључних људи европског позоришта. Панел је отворио директор Културног центра Радослав Павловић,а динамичну дискусију, која је уследила, Дарко Танасковић, амбасадор у Француској при Унеску, оценио је као једну од најузбудљивијих којој је присуствовао у последње време.

–За мене је било веома важно оно што је на панелу рекла Каролин Карлсон, истиче уметнички директор Битефа Иван Меденица - да данас , свакако, нове тенденције нису исто као 60-тих и 70-тих година прошлог века, али да је довођење представе Јана Фабра „Планина Олимп” прави избор ако говоримо о новoмe у данашњем театру, пре свега, зато што испитује наш однос према времену и учи нас умећу слушања у ово време у којем владају хистерија и брзина.

Читав програм „Небо на Битефом”  промишља  баштину Битефа. Уколико се вратимо на почетке овог фестивала који обележава пола века трајања, Битеф јесте сведочанство времена када је радник у култури могао да створи манифестацију од светског значаја која је тада била спона између строго раздвојеног истока и запада. Говори о томе да су владајуће структуре у доба социјализма препознале значај те идеје и уложиле своју логистичку и финансијску подршку у Битеф. Данас имамо пола века Битефове културне дипломатије првог степена, a програм у француском културном центру Србије у Паризу динамиком панела,са својим учесницима и гостима, сведочи управо о томе.

–Наравно да након пада Берлинског зида и завршетка хладног рата живимо у другој парадигми - констатује Иван Меденица. - Битеф није више мост између истока и запада, али опет има позицију која стоји између надобудног севера и сиромашног југа. Кад кажем југ мислим пре свега на Африку и Блиски исток. Ми на северу земље имамо зид од бодљикаве жице који је подигла Мађарска, имамо мигранте који долазе у великом броју и како је неко рекао, Битеф више није мост, али је рупа у тој бодљикавој жици која омогућава сусрет. Битеф је зато, користећи своју репутацију дао подршку Кирилу Серебреникову, руском редитељу који је требало да буде члан жирија овогодишњег Битефа, што је сада, наравно, немогуће пошто је у кућном притвору.

Контекст у којем се панел дискусија одржала јесте ретроспективна изложба плаката Битефа ауторке Весне Богуновић који је посебно важно сведочанство историје фестивала и свакако у живом дијалогу са нашом непосредном стварношћу. Она говори о инсистирању тима Битефа да увек аутор плаката буде потписан. Овом  изложбом

Указује се и на недостатке уобичајене праксе да се дела графичког дизајна не потписују… Важно је да се постигне афирмација ауторства у дизајну и јединствени систем навођења имена аутора, а то, супротно од прокламованог принципа именом и презменом могу бити и агенције, студији, формалне и неформалне групе, као што се можевидети на изложби. Питање ауторства јесте и питање места уметника и , шире, човека у свету.

Тема дискусије била је мултикултуралност како Битефа , тако и француске културе.  Битеф сведочи о истинском познавању тог појма и континуитету од пола века упознавања другог и другачијег. Пред пуном салом, гостима и учесницима панела, кроз ритам и енергију у којој се дешавала трибина, Битеф по ко зна који пут показује колико се може учити од њега и шта значи на прави начин баштинити сопствену историју.