Холанђани се одомаћили на Палићу

„Пре шест година камповали смо у близини Сегедина и одучили да га посетимо у Суботици. Били смо импресионирани љубазношћу људи које смо срели и одлучили смо да следећи одмор проведемо у Србији. Тако само 2012. године изнајмили кућу на Палићу. Током тог одмора срели смо веома много пријатељски расположених људи које смо заиста заволели. Толико су били љубазни и дружељубиви да је наша породица одлучила: желимо да се вратимо тамо, изградимо права пријатељства, постанемо део заједнице. Разговарали смо о томе како би било живети на Палићу, како је живети у Србији. На крају, купили смо кућу на Палићу”, објашњава Ели ван Мерс у електронском писму посредством којег је урађен овај разговор. Од тада три, четири пута годишње долазе на Палић, наставља Ели, лети остају и до пет седмица, а са пролећа и јесени по две седмице. „Сваки пут када дођемо срећемо нове људе, што нам је посебно занимљиво, а и наш хуманитарни рад томе доприноси.”

Ели ван Мерс је до сада у Холандији већ сакупљала одећу, постељину, ћебад и играчке, и то возилом допремала у Србију за социјално угрожене породице, као и за Црвени крст у Суботици. Уручивали су помоћ и „Колевци” и Геронтолошком центру.

„Од пре неколико година у Холандији је престала пракса да се старији људи смештају у домове за негу, јер влада жели да они остану у својим кућама колико год је то могуће. Због тога се затварају многи домови за негу, и имали смо среће што су и они тражили место где би могли да поклоне сву опрему. Захваљујући томе могла сам да је допремим за Србију”, објашњава Ели.

Она додаје да је сва опрема доброг квалитета и недавно тестирана.

Ово је други пут да она допрема материјал за суботичку болницу коју је посетила пре две године. Тада је и договорена донација о чијој вредности Ели не жели да говори, али каже да су јој у организацији много помогли пријатељи Душан Рајковић и Чеда Хајдер.

Ели ван Мерс је новинар, слободњак, њен супруг Тон је у пензији и очигледно су своје празнике и одморе на Палићу могли да проводе без ангажовања, оптерећења и обавеза. Изгледа, ипак, да ни на одмору не могу да седе скрштених руку, а Ели нам каже да је у Холандији уобичајено да се људи прихвате волонтирања уз свој свакодневни посао, како би друштво учинили функционалнијим и пријатним за живот. „Хуманитарне активности су део нашег живота”, каже Ели.

Њена ћерка Ева, мастер математике, тренирала је хокејашки тим хендикепиране омладине, супруг Тон у селу поред Ајндховена где живе помаже у спортском друштву и књижари половних књига. Имају и сина Виктора, студента религије. Она као новинар са колегама прави месечник који сиромашни у њиховој заједници откупљују по 0,75 евра, а продају по цени од 1,5 евра и на тај начин додатно зарађују.

Након неколико година проведених са Суботичанима и Палићанима, Ели сада дели проблеме и бриге ове заједнице.

„Веома смо забринути што млади високо образовани људи напуштају земљу јер не могу да нађу одговарајући посао у Србији. Такође видимо да је доста неспособних људи на пословима са великом одговорношћу. Болно је видети да земља није у могућности да својим грађанима омогући пристојан живот. Надам се да ће политичари преузети одговорност и учинити најбоље да промене ту ситуацију”, каже Ели.