А сад адиос

„Пре­ка­сно. Збо­гом.” Ова­ко је чи­та­лац јед­ног бар­се­лон­ског ли­ста про­ко­мен­та­ри­сао по­ну­ду вла­де да би мо­жда мо­гла да раз­ми­сли да за Ка­та­лон­це из­два­ја ви­ше нов­ца ако од­у­ста­ну од ре­фе­рен­ду­ма о не­за­ви­сно­сти. 

И ка­та­лон­ска вла­да по­ру­чу­је да је ка­сно за пре­го­во­ре и да је већ пре­да­ла па­пи­ре за раз­вод, али у Ма­дри­ду не­ће ни да чу­ју за реч „ади­ос”. Пре­ми­јер Ма­ри­ја­но Ра­хој ре­шен је да по сва­ку це­ну спре­чи одр­жа­ва­ње пле­би­сци­та 1. ок­то­бра па је ове не­де­ље у нај­бо­га­ти­ју шпан­ску по­кра­ји­ну по­слао по­ли­цај­це из свих де­ло­ва зе­мље, за­пле­нио гла­сач­ке ли­сти­ће, ухап­сио 14 зва­нич­ни­ка по­ве­за­них са ор­га­ни­за­ци­јом гла­са­ња и за­пре­тио да ће им се су­ди­ти за по­бу­ну. Ка­та­лон­ци су иза­шли да де­мон­стри­ра­ју, зах­те­ва­ју­ћи да се ре­фе­рен­дум одр­жи и да се из њи­хо­ве про­вин­ци­је по­ву­ку „оку­па­ци­о­не сна­ге”.

 

На­ци­о­нал­на штам­па твр­ди да је се­вер­но­и­сточ­на област кре­ну­ла пут не­за­ко­ни­те се­це­си­је Кри­ма. И у са­мој Бар­се­ло­ни про­тив­ни­ци су­ве­ре­но­сти по­ру­чу­ју да Ка­та­ло­ни­ја не тре­ба да се угле­да на ра­ни­је при­ме­ре оса­мо­ста­љи­ва­ња по­пут Ко­со­ва јер Ма­дрид ни­је си­сте­мат­ски кр­шио пра­ва ње­них ста­нов­ни­ка. Из ка­би­не­та Кар­ле­са Пуђ­де­мон­та ка­жу да они и не же­ле да по­вла­че па­ра­ле­ле са Кри­мом и Ко­со­вом. Пред­сед­ник ка­та­лон­ске вла­де би да се по­ре­ди са Шкот­ском. На то му је сти­гао од­го­вор да се „не пра­ви Ен­глез” јер вр­ло до­бро зна да се Лон­дон са­гла­сио са одр­жа­ва­њем (не­у­спе­шног) ре­фе­рен­ду­ма о не­за­ви­сно­сти, што Ма­дри­ду не па­да на па­мет. 

По­ку­ша­ва­ју­ћи да об­ја­сне шта же­ле, Ка­та­лон­ци по­се­жу и за при­ме­ром Сло­ве­ни­је твр­де­ћи да је и то би­ла имућ­на ре­ги­ја ко­јој је до­зло­гр­ди­ло да фи­нан­си­ра си­ро­ма­шни­је де­ло­ве зе­мље и ко­ја је има­ла соп­стве­ни је­зик, кул­ту­ру и на­ци­о­нал­ну свест. Свет углав­ном ћу­ти. А шта би и ре­као? Већ је по­ка­зао да ка­да је реч о оса­мо­ста­љи­ва­њу, не­ма исти­не, прав­де, прин­ци­па. Твр­ди­те оно шта вам у том тре­нут­ку од­го­ва­ра и пра­ви­те се да ра­ни­је ни­сте твр­ди­ли су­прот­но.

ОД ВЕСТ­ФА­ЛИ­ЈЕ ДО ВУ­ДРОА ВИЛ­СО­НА: Прин­цип не­по­вре­ди­во­сти гра­ни­ца обич­но се по­ве­зу­је са до­го­во­ром из Вест­фа­ли­је 1648, чи­ји су прин­ци­пи без­број пу­та пре­кр­ше­ни ра­то­ви­ма за сти­ца­ње не­за­ви­сно­сти, раз­би­ја­њем им­пе­ри­ја, рас­па­дом Ју­го­сла­ви­је и СССР-а. Ме­ђу­на­род­ни за­ко­ни бра­не су­ве­ри­ни­тет и те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет, али и са­мо­о­пре­де­ље­ње, прин­цип ко­ји је увео не­ка­да­шњи пред­сед­ник САД Ву­дро Вил­сон и пра­во ко­је је по­ме­ну­то и у По­ве­љи УН. Ни прав­ни­ци не мо­гу да се сло­же да ли пра­во на  са­мо­о­пре­де­ље­ње у пост­ко­ло­ни­јал­ној ери зна­чи са­мо ауто­но­ми­ју у окви­ру др­жа­ва или и пра­во на се­це­си­ју. У пре­во­ду – пре­су­ди­ће моћ, си­ла и по­ли­ти­ка. Зе­мље ко­је су се ју­че и са­ме одво­ји­ле или дру­ги­ма од­у­зе­ле те­ри­то­ри­је, по­зи­ва­ју­ћи се на ет­нич­ки прин­цип или по­бе­де у ра­ту, да­нас, ка­да не­ко од њих хо­ће да се одво­ји, по­зи­ва­ју се на ин­те­гри­тет и су­ве­ри­ни­тет. Под­јед­на­ко су до­след­не и њи­хо­ве за­штит­ни­це.

СЛО­БОД­НО ТУ­МА­ЧЕ­ЊЕ ПРА­ВА: Ве­ћи­на европ­ских зе­ма­ља и САД при­зна­ле су Ко­со­во, а осу­ди­ле одва­ја­ње Кри­ма од Укра­ји­не. Ва­шинг­тон је ин­си­сти­рао да је Ко­со­во је­дин­ствен слу­чај, а ни­ка­ко пре­це­дент, али Шпа­ни­ја је би­ла све­сна да у Ка­та­ло­ни­ји и Ба­ски­ји то не­ће та­ко про­ту­ма­чи­ти. Оста­ла је вер­на ста­ву да су уни­ла­те­рал­на от­це­пље­ња не­при­хва­тљи­ва и да не­ће при­зна­ти Ко­со­во док то не ура­ди Ср­би­ја чак и ка­да је Ме­ђу­на­род­ни суд прав­де из­нео ми­шље­ње да ко­сов­ска де­кла­ра­ци­ја не­за­ви­сно­сти ни­је пре­кр­ши­ла ме­ђу­на­род­но пра­во. Од Кор­зи­ке до Кур­ди­ста­на по­че­ли су да се пи­та­ју да ли ко­сов­ски слу­чај зна­чи да ме­ђу­на­род­но пра­во при­зна­је са­мо­о­пре­де­ље­ње и фор­ми­ра­ње но­вих др­жа­ва. Мо­сква је упо­зо­ра­ва­ла да ће Ко­со­во по­ста­ти при­мер дру­ги­ма, а он­да је и са­ма по­ра­ди­ла на то­ме да се про­ро­чан­ство оства­ри. Ни­је јој сме­та­ло да осу­ди уни­ла­те­рал­но одва­ја­ње Ко­со­ва и да се он­да по­зо­ве на при­мер тог истог Ко­со­ва ка­да је об­ја­шња­ва­ла за­што Крим сме да се одво­ји од Укра­ји­не, а Аб­ха­зи­ја и Ју­жна Осе­ти­ја од Гру­зи­је . Кремљ је пре не­ко­ли­ко да­на са­оп­штио да је Ка­та­ло­ни­ја уну­тра­шња ствар Шпа­ни­је, док Крим ваљ­да ни­је био уну­тра­шња ствар Укра­ји­не па је при­по­јен Ру­си­ји. Иако је био по­кро­ви­тељ ко­сов­ске не­за­ви­сно­сти, Ва­шинг­тон не­ће ни да чу­је за не­за­ви­сност Па­ле­сти­не или ирач­ких Кур­да ко­ји су за су­тра за­ка­за­ли ре­фе­рен­дум о от­це­пље­њу, а аме­рич­ки ми­ни­стар од­бра­не Џејмс Ма­тис им по­ру­чио да ни слу­чај­но не про­гла­ша­ва­ју оса­мо­ста­љи­ва­ње.

МА­ЛА ПО­МОЋ ПРИ­ЈА­ТЕ­ЉА: Ка­та­лон­ци се по­зи­ва­ју на де­мо­крат­ско пра­во на са­мо­о­пре­де­ље­ње, али те­шко да ће одр­жа­ти и ре­фе­рен­дум, а ка­мо­ли до­би­ти др­жа­ву. За то је по­треб­на ма­ла по­моћ при­ја­те­ља. Евро­па не­ће да по­др­жи  Ка­та­ло­ни­ју ко­ја би мо­гла да на­дах­не по­бу­ну и не­по­слу­шност и у Лом­бар­ди­ји, Флан­дри­ји, Тран­сил­ва­ни­ји... Не тре­ба јој још јед­но жа­ри­ште по­сле еко­ном­ске кри­зе, ми­гра­на­та, брегзита... И Кур­ди мо­ра­ју да бу­ду све­сни да не­ма­ју по­др­шку Аме­ри­ка­на­ца, да не го­во­ри­мо о Ира­ну и Тур­ској ко­ји би пре ин­тер­ве­ни­са­ли у Ира­ку не­го до­зво­ли­ли да се не­за­ви­сан Кур­ди­стан пре­ли­је и на њи­хо­ве те­ри­то­ри­је. То што су Ара­пи про­те­ри­ва­ли Кур­де и гу­ши­ли их хе­миј­ским оруж­јем и што се ова ма­њи­на и да­нас жа­ли на по­на­ша­ње Баг­да­да, ни­је до­вољ­но да им се до­зво­ли да бу­ду „је­дин­ствен слу­чај ко­ји ни­ка­ко не мо­же по­ста­ти пре­це­дент”. 

До­налд Трамп је за­ба­вљен дру­гим по­сло­ви­ма, а и зва­нич­ни­ци у Бри­се­лу углав­ном ни­шта не го­во­ре по­во­дом де­ша­ва­ња на Ибе­риј­ском по­лу­о­стр­ву из­у­зев фра­зе да су за­бри­ну­ти. И ствар­но, шта ре­ћи осим фра­за? Те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет је не­по­вре­див, а са­мо­о­пре­де­ље­ње спо­ред­но? Или бе­ше обр­ну­то?