Ми­ро­тво­рац

Тро­стру­ки оска­ро­вац дао је Пу­ти­ну ми­кро­фон да се пред­ста­ви аме­рич­кој јав­но­сти јер га, ка­ко ка­же ре­ди­тељ, ме­ди­ји бли­ски ЦИА, екс­трем­ни у ан­ти­ру­ском за­но­су, стал­но по­ни­жа­ва­ју и тре­ти­ра­ју као ма­ни­пу­ла­то­ра и уби­цу.

По­сле аме­рич­ке пре­ми­је­ре „Раз­го­во­ра с Пу­ти­ном” у ју­ну, до­ку­мен­тар­ца слич­ног фор­ма­та као они о Фи­де­лу Ка­стру и Угу Ча­ве­су, кри­ти­ча­ри се пи­та­ју да ли по­сто­ји дик­та­тор ко­јем се Сто­ун не ди­ви. Твр­де да је ре­ди­тељ снис­хо­дљив, да сла­бо по­зна­је исто­ри­ју па не­кри­тич­ки слу­ша док Пу­тин го­во­ри не­и­сти­не и да по­ста­вља пи­та­ња до­ту­ре­на из Кре­мља. Он уз­вра­ћа да ни­је но­ви­нар и да ан­гло­сак­сон­ски мен­та­ли­тет ис­пи­ти­ва­ња са­го­вор­ни­ка као у Гван­та­на­му ни­је ње­гов стил. Осим то­га, циљ му ни­је да­ље за­о­штра­ва­ње, већ са­свим су­прот­но – да до­не­се мир.

Сто­ун је сво­је­вре­ме­но на­пу­стио сту­ди­је на Јеј­лу и при­ја­вио се као до­бро­во­љац за рат у Ви­јет­на­му, уве­рен да су САД на пра­вој стра­ни. По­сле то­га је ве­ћи део жи­во­та про­вео кри­ти­ку­ју­ћи љу­де ко­ји по­др­жа­ва­ју рат­но ста­ње и аме­рич­ки ин­тер­вен­ци­о­ни­зам. Нај­по­зна­ти­ји је по оства­ре­њи­ма „Вод”, „Ро­ђен 4. ју­ла” , „Џеј-Еф-Кеј”, „Ро­ђе­не уби­це”... 

На уру­че­њу јед­не од број­них на­гра­да ове го­ди­не, уме­сто да се при­кло­ни мо­ди кри­ти­ко­ва­ња До­нал­да Трам­па, Сто­ун је у свом сти­лу на­пао си­стем – и де­мо­крат­ски и ре­пу­бли­кан­ски – ко­ји се одр­жа­ва у жи­во­ту под из­го­во­ром да су 13 ра­то­ва ко­је је Аме­ри­ка за­по­че­ла за по­след­њих 30 го­ди­на, по­тро­шив­ши 14 три­ли­о­на до­ла­ра, оправ­да­ни и у ње­ном ин­те­ре­су. 

То је по­но­вио и у ав­гу­сту ка­да је на филм­ском фе­сти­ва­лу у Са­ра­је­ву до­био спе­ци­јал­ну на­гра­ду. У Хр­ват­ској је слич­ну на­гра­ду при­мио 2013, ка­да је пред­ста­вљао „Не­ис­при­ча­ну исто­ри­ју САД”, до­ку­мен­та­рац у ком кри­ти­ку­је Вол­стрит и Пен­та­гон као за­себ­не „др­жа­ве” ко­је вла­да­ју све­том и глав­не крив­це за аме­рич­ку по­хле­пу. Та­да је ре­као да је ва­жно да ис­точ­на Евро­па за­др­жи свој иден­ти­тет и на­вод­но по­ка­зао ин­те­ре­со­ва­ње да сни­ми филм о Ти­ту.

Трамп за са­да си­гур­но ни­је на ре­ду као те­ма не­ког бу­ду­ћег де­ла, али би си­гур­но ра­до исме­јао Хи­ла­ри Клин­тон, за ко­ју је, ка­ко ка­же, НА­ТО бог и нај­бо­љи из­во­зни про­из­вод „аме­рич­ке из­у­зет­но­сти”, док су њен учи­нак ин­тер­вен­ци­је ко­је су на­пра­ви­ле још ве­ћи ха­ос: бом­бар­до­ва­ње Ју­го­сла­ви­је, уни­ште­ње се­ку­лар­не Ли­би­је, по­ку­шај про­ме­не ре­жи­ма у Си­ри­ји...

На Трам­по­во „не­ка Аме­ри­ка по­но­во бу­де ве­ли­ка”, Сто­ун по­ру­чу­је „не­ка Аме­ри­ка по­но­во бу­де по­ште­на”.