Дете мора увек да има сигурну руку

Када центар за социјални рад процени да су угрожени дететова безбедност и здравље, он доноси одлуку о измештању детета из биолошке породице. То може бити у ситуацији када дете остане без оба родитеља, на пример када је отац убио мајку па извршио самоубиство, или су обоје страдали у саобраћајној несрећи. Друга ситуација је када је у породици присутно насиље или родитељ одлази на дуже болничко лечење или у затвор, а нико из шире породице није спреман да преузме бригу о детету – објашњава различите случајева Светлана Миленковић, психолог у Центру за породични смештај и хранитељство.

Скицирајући судбину малишана којима ће немили догађај и губитак најближих обележити детињство, она истиче да по пријави полиције или приватној пријави тим стручњака центра за социјални рад излази на терен и ако констатује да су здравље и безбедност малишана угрожени, он се смешта у установу, код сродника или код хранитеља.

– Нажалост, ми у овом моменту немамо ниједну породицу која има лиценцу за ургентно хранитељство, јер систем нема средстава да плаћа породице које би биле на располагању 24 часа дневно. У пракси се најчешће дешава да породица која већ има једно дете на хранитељству или хранитељи који су завршили стручну обуку приме дете коме је хитно потребна заштита – прошле године на тај начин ургентно је збринуто једанаест малишана. На територији Центра за породични смештај и хранитељство из Београда, који, осим престонице, покрива и Ваљево и Лозницу, нема довољно хранитељских породица. Процена је да недостаје још 50 одсто хранитеља у односу на актуелне потребе. Зато долазимо у парадоксалну ситуацију да децу збрињавамо у установама социјалне заштите, а Центар за хранитељство је формиран у циљу деинституционализације, односно смањења броја малишана у установама – истиче наша саговорница.

Додаје да се у установама за децу без родитељског старања тренутно налази око 600 деце, а око 6.000 малишана одраста у хранитељским породицама. Трећину хранитеља чине сродничке породице које су прошле кроз обуку за хранитељство и добијају месечну накнаду за бригу о детету – као и сви остали хранитељи.

– С обзиром на то да код нас нема довољно хранитеља, у пракси се најчешће дешава да сродници у тренутку кризе преузму бригу о детету, а онда прођу кроз едукацију за хранитеље, али о свему томе одлуку доноси центар за социјални рад. У највећем броју случајева ургентно хранитељство се реализује у ситуацији када су родитељи живи али нису у стању да се брину о детету, а центар не зна да ли дете има сродника и да ли они могу да се старају о њему – објашњава овај психолог.

На питање да ли су чланови породице спремни да воде рачуна о деци својих сродника, она одговара да смо ми хумано друштво и имамо емпатију према члановима породице који су у невољи, али треба разумети да у моменту када се деси трагедија, као што је смрт родитеља или екстремно насиље, нису погођени само деца, већ и сродници.

– Ако жена убије мужа, тај чин не представља ужасан шок само за децу, већ и за родитеље тог човека, али и родитеље убице. Питање је да ли су они у таквом психичком стању спремни да преузму бригу о детету и да ли су у могућности да гаје унуке. Јер, осим љубави, деци су потребни старатељи који су здравствено, психички и финансијски спремни да воде рачуна о њима. Осим тога, ми водимо рачуна да хранитељи буду сличног календарског узраста као родитељи – закључује Светлана Миленковић и додаје да се увек препоручује да се деца смештају у исту хранитељску породицу да би били заједно и у тренуцима кризе били подршка једно другом.