Dete mora uvek da ima sigurnu ruku

Kada centar za socijalni rad proceni da su ugroženi detetova bezbednost i zdravlje, on donosi odluku o izmeštanju deteta iz biološke porodice. To može biti u situaciji kada dete ostane bez oba roditelja, na primer kada je otac ubio majku pa izvršio samoubistvo, ili su oboje stradali u saobraćajnoj nesreći. Druga situacija je kada je u porodici prisutno nasilje ili roditelj odlazi na duže bolničko lečenje ili u zatvor, a niko iz šire porodice nije spreman da preuzme brigu o detetu – objašnjava različite slučajeva Svetlana Milenković, psiholog u Centru za porodični smeštaj i hraniteljstvo.

Skicirajući sudbinu mališana kojima će nemili događaj i gubitak najbližih obeležiti detinjstvo, ona ističe da po prijavi policije ili privatnoj prijavi tim stručnjaka centra za socijalni rad izlazi na teren i ako konstatuje da su zdravlje i bezbednost mališana ugroženi, on se smešta u ustanovu, kod srodnika ili kod hranitelja.

– Nažalost, mi u ovom momentu nemamo nijednu porodicu koja ima licencu za urgentno hraniteljstvo, jer sistem nema sredstava da plaća porodice koje bi bile na raspolaganju 24 časa dnevno. U praksi se najčešće dešava da porodica koja već ima jedno dete na hraniteljstvu ili hranitelji koji su završili stručnu obuku prime dete kome je hitno potrebna zaštita – prošle godine na taj način urgentno je zbrinuto jedanaest mališana. Na teritoriji Centra za porodični smeštaj i hraniteljstvo iz Beograda, koji, osim prestonice, pokriva i Valjevo i Loznicu, nema dovoljno hraniteljskih porodica. Procena je da nedostaje još 50 odsto hranitelja u odnosu na aktuelne potrebe. Zato dolazimo u paradoksalnu situaciju da decu zbrinjavamo u ustanovama socijalne zaštite, a Centar za hraniteljstvo je formiran u cilju deinstitucionalizacije, odnosno smanjenja broja mališana u ustanovama – ističe naša sagovornica.

Dodaje da se u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja trenutno nalazi oko 600 dece, a oko 6.000 mališana odrasta u hraniteljskim porodicama. Trećinu hranitelja čine srodničke porodice koje su prošle kroz obuku za hraniteljstvo i dobijaju mesečnu naknadu za brigu o detetu – kao i svi ostali hranitelji.

– S obzirom na to da kod nas nema dovoljno hranitelja, u praksi se najčešće dešava da srodnici u trenutku krize preuzmu brigu o detetu, a onda prođu kroz edukaciju za hranitelje, ali o svemu tome odluku donosi centar za socijalni rad. U najvećem broju slučajeva urgentno hraniteljstvo se realizuje u situaciji kada su roditelji živi ali nisu u stanju da se brinu o detetu, a centar ne zna da li dete ima srodnika i da li oni mogu da se staraju o njemu – objašnjava ovaj psiholog.

Na pitanje da li su članovi porodice spremni da vode računa o deci svojih srodnika, ona odgovara da smo mi humano društvo i imamo empatiju prema članovima porodice koji su u nevolji, ali treba razumeti da u momentu kada se desi tragedija, kao što je smrt roditelja ili ekstremno nasilje, nisu pogođeni samo deca, već i srodnici.

– Ako žena ubije muža, taj čin ne predstavlja užasan šok samo za decu, već i za roditelje tog čoveka, ali i roditelje ubice. Pitanje je da li su oni u takvom psihičkom stanju spremni da preuzmu brigu o detetu i da li su u mogućnosti da gaje unuke. Jer, osim ljubavi, deci su potrebni staratelji koji su zdravstveno, psihički i finansijski spremni da vode računa o njima. Osim toga, mi vodimo računa da hranitelji budu sličnog kalendarskog uzrasta kao roditelji – zaključuje Svetlana Milenković i dodaje da se uvek preporučuje da se deca smeštaju u istu hraniteljsku porodicu da bi bili zajedno i u trenucima krize bili podrška jedno drugom.