Види, види Ујка Сам на писаћој машини

***

Али ни­је род­на рав­но­прав­ност у то­ме што се за­ни­ма­ње веб-мај­стор и веб-мај­сто­ри­ца раз­ли­чи­то пи­шу већ је род­на рав­но­прав­ност ка­да су исто пла­ће­ни она и он.

А ни­су.

***

Ува­же­ни про­фе­сор уни­вер­зи­те­та, со­ци­о­лин­гви­ста (да је Ран­ка био би со­ци­о­лин­гви­сти­чар­ка, кô не­ка бо­лест) Ран­ко Бу­гар­ски ре­че оно­мад: „Аман, љу­ди па ни­ко нор­ма­лан не спо­ри род­ну рав­но­прав­ност, али ко оде у крај­ност – по­ста­је сме­шан!” 

Ни­је та­ко, ка­же Мир­ја­на Ка­ра­но­вић, она зна бо­ље, као род­но рав­но­прав­на има и иста са­зна­ња као про­фе­сор; ни­је ва­жно ка­ко шта из­гле­да не­го да ли се ти­ме до­ла­зи до ци­ља!

Хм, да, али ка­ко да те по­шту­јем ако ти се сме­јем. Ка­ко да оста­нем озби­љан ако ти је ро­ђа­ка тре­нер­ка, се­стра од тет­ке по­шта­ри­ца, ба­ба би­ла оџа­чар­ка, а ћер­ка до­пи­сни­ца, из ми­ло­ште на­зва­на раз­глед­ни­ца.

Не би­ва то на си­лу.

***

Ми кад год смо хте­ли не­што на си­лу од­мах су нас бом­бар­до­ва­ли. А кад дру­ги не­што хо­ће на си­лу, а ти о то­ме имаш соп­стве­но ми­шље­ње, опет си кан­ди­дат за стра­да­ва­ње. 

Ако ЕУ ка­же род­на рав­но­прав­ност, он­да мо­ра би­ти род­на рав­но­прав­ност ма­кар пра­те­ћи ефек­ти би­ли и за­бав­ни. Ни­је ва­жно, ти то не раз­у­меш. Шта не раз­у­меш, об­ја­сни­ће ти глум­ци. Они су дру­га Ср­би­ја. Цео жи­вот из­го­ва­ра­ју му­дре и ле­пе ре­че­ни­це, а он­да у из­ма­гли­ци за шан­ком по­ми­сле да су их са­ми сми­сли­ли. Та се по­ми­сао од­мах раз­ве­је кад сед­ну осо­ко­ље­ни да пи­шу тви­то­ве и по­ка­жу сву сво­ју ело­квент­ност, пи­сме­ност и кул­ту­ру ди­ја­ло­га.

На си­лу је сти­гла и Па­ра­да. Не вој­на, она је си­ла по се­би, већ ова ша­ре­на. Де­ве­де­сет од­сто Ср­би­је је би­ло про­тив ње, и то­ли­ко је и оста­ло у том уве­ре­њу и да­нас са­мо се ви­ше не гла­ска­ју јер ако ка­жеш пе­дер, а не геј ти си хо­мо­фоб или хо­мо­фо­би­ца, а за то се иде у за­твор.

***

И за глу­пе и зло­на­мер­не од­мах да об­ја­сним. И су­пру­га и ја има­мо при­ја­те­ље ме­ђу ша­ре­ном ску­пи­ном, до­ла­зе нам на сла­ву, за­јед­но смо и ле­то­ва­ли, ове што ми зна­мо кул­тур­ни су и нат­про­сеч­но обра­зо­ва­ни, је­дан од њих са­да ће да док­то­ри­ра...

Али ја сам лич­но ду­бо­ко про­тив то­га да се у шко­ли, а на по­гре­шан на­чин, учи да је то нор­мал­но, да је то са­мо из­бор. Е, то је увоз иде­о­ло­ги­је, а иде­о­ло­ги­ја да ни­је иде­о­ло­ги­ја зва­ла би се на­у­ка. Ма­ње ду­хо­ви­ти би ре­кли да је по­зна­то шта је „по­за­ди­на” овог слу­ча­ја, али ја др­жим да би би­ло нео­збиљ­но да се са­мо под­смех­не­мо они­ма што би оп­ште­ње с осо­ба­ма истог по­ла из­ди­гли на ни­во иде­о­ло­ги­је.

И на­ста­вим ја у том сти­лу, ка­жем да сам про­тив јав­них ма­ни­фе­ста­ци­ја те вр­сте и као и сва­ко­га пу­та по­ша­љем текст пре штам­пе сво­јим при­ја­те­љи­ма до чи­јег ми је ми­шље­ња ста­ло и од јед­не од њих до­би­јем сле­де­ћи, стра­шан по мој текст, од­го­вор. 

Тра­жи­ли сте де­мо­кра­ти­ју, гле­дај­те:

***

„... За­што то уоп­ште ко­мен­та­ри­шеш? ... И за­што на та­кав на­чин? Па шта су ти љу­ди, иди­о­ти, бо­ле­сни­ци, љу­ди са по­себ­ним по­тре­ба­ма, шта? И кад ка­жеш – и мо­ја су­пру­га и ја ... ето по­зна­је­мо не­ке, чак их и по­зи­ва­мо у ку­ћу ... Па ти на тај на­чин по­ни­жа­ваш и се­бе, а и сво­је та­ко­зва­не при­ја­те­ље – ко­ји то сва­ка­ко ни­су, чим мо­жеш да их на ова­кав на­чин по­ми­њеш … Па шта су они – ни­жа људ­ска би­ћа ко­ја не мо­гу да по­стиг­ну уоби­ча­је­не ства­ри, на при­мер да бу­ду док­то­ри или док­то­ри на­у­ка, па кад у то­ме ус­пе­ју, њи­хов успех је уто­ли­ко вред­ни­ји? Као да не зна­мо да су хо­мо­сек­су­ал­ци би­ли и је­дан Јо­ван Ћи­ри­лов и је­дан Дра­го­слав Сре­јо­вић ... По ме­ни, ов­де си ’пао’ на ис­пи­ту, оном људ­ском и ци­ви­ли­за­циј­ском ... Па не ра­ди се ов­де о то­ме да се они про­ше­та­ју и от­кри­ју ко су, да би­смо су­тра на њих ука­зи­ва­ли пр­стом ... Па ти љу­ди се са­мо бо­ре за сво­ја пра­ва, да су­тра кад је­дан умре, дру­ги мо­же да на­сле­ди ње­го­ву пен­зи­ју или стан, да им се при­зна не­ка­кав ста­тус, да их љу­ди не мал­тре­ти­ра­ју и за­кон­ски, због то­га ... Му­дра дру­штва то ре­ша­ва­ју на му­дар на­чин. При то­ме, не го­во­рим са­мо о та­мо не­кој ’раз­ви­је­ној’ Фран­цу­ској, Ен­гле­ској или сл. Је­дан Му­хи­ка (бив­ши уру­гвај­ски пред­сед­ник) ле­по је об­ја­снио – на­рав­но да смо при­зна­ли и њи­хов ста­тус и геј бра­ко­ве, и усва­ја­ње де­це – има­мо мно­го озбиљ­ни­ја по­сла ко­јим тре­ба да се ба­ви­мо, али сви за­јед­но као дру­штво, и ти љу­ди су нам и те ка­ко по­треб­ни, они су део на­шег дру­штва...” 

***

На­пра­ви ме дру­га­ри­ца „на ни­шта”, ре­као бих – с раз­ло­гом.

***

„Ме­диј­ска ин­ва­зи­ја САД на ре­ги­он”, „Аме­рич­ка ин­ве­сти­ци­о­на ком­па­ни­ја ККР ку­пу­је ре­дом”, „Па­да­ју те­ле­ви­зи­је јед­на за дру­гом”... 

И Љи­ља­на Смај­ло­вић се „за­бри­ну­ла” у днев­ним но­ви­на­ма: укруп­ња­ва­ње, мо­но­пол, ужас... Ова же­на се са­да „оправ­да­но бри­не” јер, за­бо­га, па она је уз по­моћ свих ше­фо­ва „По­ли­ти­ке” од бом­бар­до­ва­ња до Ра­ки­ћа да­нас (ко­ји се на срп­ском обра­тио но­ви­нар­ским удру­же­њи­ма на­звав­ши их ис­прав­но оло­шем) од нај­ста­ри­је и нај­моћ­ни­је ку­ће на Бал­ка­ну на­пра­ви­ла упра­во су­прот­но, ис­ко­па­ла је те­ме­ље за ово што до­ла­зи, а – са­да је ни­ко не зо­ве...?!

У там­ном бес­кра­ју, јед­не олуј­не но­ћи, Љи­ља ви­ди Уј­ка Са­ма ка­ко ја­ше на пи­са­ћој ма­ши­ни као на „то­ма­хав­ку”, до­ле­ће јој у сан и пи­та: 

– „Љи­и­и­љо, да ли би хте­ла и тре­ћи пут да бу­деш уред­ни­ца ’По­ли­ти­ке’, одав­но ни­си би­ла, а и ни­и­и­је све уни­ште­но, не­ки­ии ди­и­и­жу глас?”

– Па, ни­је да не бих мо­гла, али по­сле да бу­дем ам­ба­са­дор­ка (род­на рав­но­прав­ност) у Ва­шинг­то­ну.

– Не знам то, Љи­и­и­љо, се­ћаш се оно­мад кад смо пи­та­ли Та­ди­ћа, па...

***

Гле­дао сам као и сви фи­на­ле. Исто­ри­ја, чи­сто кô су­за. Мом­ци као пла­нин­ски по­ток, тре­нер ту не­где па ге­ни­је. Да­кле, исто­ри­ја. Су­тра­дан у „Бли­цу”, „Ку­ри­ру” и слич­ним из­да­њи­ма на на­слов­ним стра­ни­ца­ма ко­шар­ка­ши по ћо­шко­ви­ма, а удар­но – на­га­ђа­ња где је уби­је­на пе­ва­чи­ца. Аман бре, љу­ди, на че­му ви пра­ви­те ти­раж, ка­ко вас ни­је сра­мо­та? 

Удру­же­ња? Ево вам за­ни­ма­ци­ја, али не, то вас не за­ни­ма, ни­је по­ли­тич­ки ин­те­ре­сант­но. Ви се бри­не­те што је вла­сник при­ват­них но­ви­на остао без ли­ста јер др­жа­ва не­ће ви­ше да пла­ћа на­па­де на др­жа­ву. А сви ви­чу: др­жа­во на­по­ље из ме­ди­ја. Пре­ми­јер­ка је об­ја­сни­ла ко­ли­ко је па­ра (у)ба­че­но у тај бу­нар.

Уве­ли су раз­не но­ве пред­ме­те у шко­лу, али ло­ги­ка се још увек учи. И све док је ло­ги­ка на­у­ка, ма­ни­те ме с тим ту­жним при­ча­ма и штрај­ко­ви­ма гла­ђу.

Па и ја сам гла­до­вао пет го­ди­на по­сле пе­тог ок­то­бра, а да то ни­је био мој из­бор.