Назад у изгубљени рат

Свесни су да то може да значи само једно: слање још момака у рат који траје од 6. априла 2014. у којем се свакодневно гине, и који многи већ сада сматрају изгубљеним. О каквом рату је реч, можда најбоље сведочи податак да је украјински министар одбране Степан Полторак пре неколико дана био принуђен да смени главног психијатра у овом министарству због све учесталијих извештаја о масовним душевним поремећајима, па и самоубиствима међу припадницима Антитерористичке војске Украјине (АТО), стационираним на југоистоку земље. А подаци говоре да се број оних који су себи свесно одузели живот већ попео на 500.

Коначна одлука о испоруци америчке ратне технике још није сасвим извесна, али се уклапа у „обећање” председника САД Доналда Трампа, изречено прошле недеље са говорнице Генералне скупштине УН, у којем се најављује супротстављање западне војне силе сваком покушају нарушавања суверенитета појединих земаља. Осим, изгледа, у случајевима када је то у интересу Американаца. Деловање Русије у Украјини Трамп није изричито помињао, свестан ваљда да би свако претеривање и излазак из норми које поставља ново време могло да му се обије о главу. Ипак, порука је недвосмислена. Чему би иначе служила најављена испорука оружја Украјини?

Житеље бивше совјетске републике онеспокојавају и завидни резултати војне вежбе „Запад 2017” изведене у режији Русије и Белорусије, коју су западни „аналитичари” пожурили да прикажу као почетак инвазије на балтичке земље, Пољску и државе из региона, па и потпуне окупације Украјине. Одлука руског председника Владимира Путина да више пажње посвети тим маневрима него заседању ГС УН и Трамповим претњама додатно је дала крила прогнозерима глобалне катастрофе.

Све ово намеће питање: колико САД заиста могу да утичу на ток украјинских догађаја, да ли су у Вашингтону и Пентагону спремни на још једну војну авантуру попут оне у Сирији, да ли су спремни да ударе директно на Русију, какав би исход могао да уследи и, коначно, ко би платио цех? Поготово што европски партнери у НАТО-у ни најмање нису вољни да се у толикој мери ставе под америчку заставу. Русија им је ту уз саму границу, што значи да би се при било каквом озбиљнијем сукобу први нашли на удару.

Питање је и да ли Украјинци уопште очекују врсту помоћи коју им САД, практично, намећу. Јер, како год било, Украјина и дан-данас животно зависи од Русије, а прекоатлантски спонзори ту још дуго неће моћи ништа да промене. У Кијеву су свесни да то нису могли да учине ни политичким путем, кроз „Наранџасту револуцију” (2004–2005) и дешавања на тамошњем Тргу независности. Додуше, променили су изборну одлуку којом је на чело државе требало да ступи проруски кандидат Виктор Јанукович. И ништа више. Све остало било је пут у амбис.

Курт Вокер, недавно именовани специјални представник америчког председника за Украјину, каже: „Односи између Русије и САД су изузетно важни, али питање Украјине их умногоме омета.” Трампов претходник Барак Обама није био склон да Кијеву обећава ништа више од моралне подршке и извесне помоћи у „сивој зони”. Најаве да би ту нешто могло да се промени јесу громогласне, али мало ко озбиљно верује да би могле бити преточене у истинска дела. Не само због Украјине. То, наиме, широм отвара Русији могућност да адекватно одговори на неким другим меридијанима. Пример Сирије то потврђује на најбољи начин. А све више се говори и о руским интересима у Либији, и другим земљама Блиског истока.

Такође, ваља имати на уму да је Русија по распаду Совјетског Савеза усвојила мноштво принципа којима се воде такозване западне демократије, укључујући и америчку. Са друге стране, Американци и даље на руску страну, па и на цео свет, у великој мери гледају кроз визуру некадашњег хладног рата и моћи коју су тада имали. А то им у садашњим околностима на леђа товари опасност од ратовања на више фронтова, од Северне Кореје, Ирана, Молдавије или Венецуеле, па до Украјине, у којој никада до сада нису војевали и у којој њихова оружана помоћ тешко да ће од стране домаћег живља, ситог залудних погибија, бити примљена са одушевљењем. Ма како на то гледао Петро Порошенко.