Nazad u izgubljeni rat

Svesni su da to može da znači samo jedno: slanje još momaka u rat koji traje od 6. aprila 2014. u kojem se svakodnevno gine, i koji mnogi već sada smatraju izgubljenim. O kakvom ratu je reč, možda najbolje svedoči podatak da je ukrajinski ministar odbrane Stepan Poltorak pre nekoliko dana bio prinuđen da smeni glavnog psihijatra u ovom ministarstvu zbog sve učestalijih izveštaja o masovnim duševnim poremećajima, pa i samoubistvima među pripadnicima Antiterorističke vojske Ukrajine (ATO), stacioniranim na jugoistoku zemlje. A podaci govore da se broj onih koji su sebi svesno oduzeli život već popeo na 500.

Konačna odluka o isporuci američke ratne tehnike još nije sasvim izvesna, ali se uklapa u „obećanje” predsednika SAD Donalda Trampa, izrečeno prošle nedelje sa govornice Generalne skupštine UN, u kojem se najavljuje suprotstavljanje zapadne vojne sile svakom pokušaju narušavanja suvereniteta pojedinih zemalja. Osim, izgleda, u slučajevima kada je to u interesu Amerikanaca. Delovanje Rusije u Ukrajini Tramp nije izričito pominjao, svestan valjda da bi svako preterivanje i izlazak iz normi koje postavlja novo vreme moglo da mu se obije o glavu. Ipak, poruka je nedvosmislena. Čemu bi inače služila najavljena isporuka oružja Ukrajini?

Žitelje bivše sovjetske republike onespokojavaju i zavidni rezultati vojne vežbe „Zapad 2017” izvedene u režiji Rusije i Belorusije, koju su zapadni „analitičari” požurili da prikažu kao početak invazije na baltičke zemlje, Poljsku i države iz regiona, pa i potpune okupacije Ukrajine. Odluka ruskog predsednika Vladimira Putina da više pažnje posveti tim manevrima nego zasedanju GS UN i Trampovim pretnjama dodatno je dala krila prognozerima globalne katastrofe.

Sve ovo nameće pitanje: koliko SAD zaista mogu da utiču na tok ukrajinskih događaja, da li su u Vašingtonu i Pentagonu spremni na još jednu vojnu avanturu poput one u Siriji, da li su spremni da udare direktno na Rusiju, kakav bi ishod mogao da usledi i, konačno, ko bi platio ceh? Pogotovo što evropski partneri u NATO-u ni najmanje nisu voljni da se u tolikoj meri stave pod američku zastavu. Rusija im je tu uz samu granicu, što znači da bi se pri bilo kakvom ozbiljnijem sukobu prvi našli na udaru.

Pitanje je i da li Ukrajinci uopšte očekuju vrstu pomoći koju im SAD, praktično, nameću. Jer, kako god bilo, Ukrajina i dan-danas životno zavisi od Rusije, a prekoatlantski sponzori tu još dugo neće moći ništa da promene. U Kijevu su svesni da to nisu mogli da učine ni političkim putem, kroz „Narandžastu revoluciju” (2004–2005) i dešavanja na tamošnjem Trgu nezavisnosti. Doduše, promenili su izbornu odluku kojom je na čelo države trebalo da stupi proruski kandidat Viktor Janukovič. I ništa više. Sve ostalo bilo je put u ambis.

Kurt Voker, nedavno imenovani specijalni predstavnik američkog predsednika za Ukrajinu, kaže: „Odnosi između Rusije i SAD su izuzetno važni, ali pitanje Ukrajine ih umnogome ometa.” Trampov prethodnik Barak Obama nije bio sklon da Kijevu obećava ništa više od moralne podrške i izvesne pomoći u „sivoj zoni”. Najave da bi tu nešto moglo da se promeni jesu gromoglasne, ali malo ko ozbiljno veruje da bi mogle biti pretočene u istinska dela. Ne samo zbog Ukrajine. To, naime, širom otvara Rusiji mogućnost da adekvatno odgovori na nekim drugim meridijanima. Primer Sirije to potvrđuje na najbolji način. A sve više se govori i o ruskim interesima u Libiji, i drugim zemljama Bliskog istoka.

Takođe, valja imati na umu da je Rusija po raspadu Sovjetskog Saveza usvojila mnoštvo principa kojima se vode takozvane zapadne demokratije, uključujući i američku. Sa druge strane, Amerikanci i dalje na rusku stranu, pa i na ceo svet, u velikoj meri gledaju kroz vizuru nekadašnjeg hladnog rata i moći koju su tada imali. A to im u sadašnjim okolnostima na leđa tovari opasnost od ratovanja na više frontova, od Severne Koreje, Irana, Moldavije ili Venecuele, pa do Ukrajine, u kojoj nikada do sada nisu vojevali i u kojoj njihova oružana pomoć teško da će od strane domaćeg življa, sitog zaludnih pogibija, biti primljena sa oduševljenjem. Ma kako na to gledao Petro Porošenko.