Правда бржа у малим местима

Брачни пар у Београду развешће се судски за годину дана, а посвађани супружници у Ариљу за само 15 дана. Поступак за утврђивање брачне тековине и поделе заједничке имовине у Београду ће трајати годинама, а у Ариљу највише годину дана. У овом малом граду, као и у Прокупљу, Ваљеву или Крушевцу, једно ванбрачно дете ће много брже наћи свог тату и добити од њега издржавање него неки мали Београђанин, Новосађанин или Нишлија, чија мама није сасвим сигурна ко је отац њеног чеда. Јер, у судовима већих градова утврђивање очинства може трајати годинама.

Више од 60 одсто свих судских предмета у Србији налази се у београдским судовима. Београдске судије су затрпане предметима. Носе их кући у кесама и проучавају, диктирају пресуде у диктафон док укућани спавају.

– Грађане за то није брига јер живот пролази, деца расту, дугови и потраживања такође, као и неизвесност. Они који пред судом траже своје родитеље и сами постају родитељи. Имамо случај девојке од 23 године којој суд још није успео да "пронађе оца", а она је у међувремену постала мајка. Судови су дежурни кривци за неправду или за спору правду, а нико не жели да схвати суштину и узрок неажурности судова. Већ годинама није успостављена нова мрежа судова која је предвиђена законом, а донети су нови закони који мењају надлежност судова као да већ постоје нови судови, чије је оснивање неколико пута одлагано – каже Вида Петровић-Шкеро, председница Врховног суда Србије.

Она је и пре десет месеци упозоравала да ће се правосуђе буквално распасти уколико убрзо не почну да раде апелациони судови и управни суд. Њихово оснивање је већ пет пута, од 2001. године, одлагано привременом мером Уставног суда.

Недовољан рад у три смене

– Прошло је 11 месеци од доношења новог Устава а ми не знамо када ће се бирати судије Уставног суда, да ли ће бити реизбора свих судија у Србији или неће. Окружни судови и Врховни суд су претрпани предметима јер носе огроман део надлежности непостојећих апелационих судова. Судије у великим градовима не могу физички да постигну да завршавају више од 30 до 40 предмета месечно, а имају месечни прилив често и већи од 50 предмета. Зато судови у неким малим местима примају веома мали број предмета и ажурни су, док други не могу да се изборе са великим бројем предмета – све више раде а све су мање ажурни. При том је један део судија веома савестан, раде у три смене, немају слободног времена, док се други понашају врло комотно, јер им је то омогућено неравномерном поделом посла – каже Вида Петровић-Шкеро, председница Врховног суда Србије.

Још није основан ни Управни суд, па је Управно одељење Врховног суда, са само 17 судија, једини суд у овој материји, и то у првом, другом и трећем степену. Тако Врховни суд "сам себи суди".

– Сваки судија Управног одељења Врховног суда месечно добије од 50 до 80 нових предмета и у овом одељењу стално је у раду од 15.000 до 18.000 предмета. Судије су у сталној паници због постизања рокова. Закон о државним службеницима је све предмете из радних односа државних службеника у целој Србији пребацио са окружних судова на Управно одељење Врховног суда. Сви радни односи су тако постали управни предмети, а ми још немамо Управни суд. Тај суд би требало да одлучује и о свим одлукама новооснованих агенција, на пример за приватизацију, стечај или РРА – објашњава Вида Петровић-Шкеро.

Ситуација није ништа боља ни у Кривичном одељењу, које је последњих месеци остало без пет судија и сада има 21 судију који су распоређени у једно веће за ратне злочине и два петочлана већа за организовани криминал, као и веће за "класичне" кривичне, војне и малолетничке предмете. Настаје проблем и када треба формирати трећестепено веће од седам судија које одлучује по жалбама на пресуде у којима је изречена најтежа казна од 40 година затвора. Сваки судија кривичар Врховног суда месечно добија 30 до 50 нових предмета који се више не мере по броју страница него по броју килограма.

– Предмети су све обимнији и сложенији, са све већим бројем оптужених, тако да се и "најобичнија" одлука о укидању или продужењу притвора, која мора бити донета у року од 48 сати, пише на десет страница. При том су сви притворски предмети хитни. Често смо у ситуацији да не можемо да формирамо веће, па пребацујемо судије из већа за ратне злочине у веће за организовани криминал и обрнуто, а треба формирати и већа која одлучују по ванредним правним лековима. Не би било добро да судију парничара убацимо у кривично веће – каже председница највишег суда у Србији.

О парницама да и не говоримо. Срби су парничарски народ и воле да се суде, чак и онда кад баш не морају. Сада просечан српски судија парничар, у другом степену, месечно добија од 40 до 50 нових предмета. Вида Петровић-Шкеро каже да је последњих месеци председници појединих судова обавештавају о томе да је по неколико судија на дугим боловањима због хроничних болести.

– Све ово није оправдање него је управо разлог лошег квалитета и спорости судства. Али, судство није једини кривац за то, јер се проблем мора решити системски. Систем није успоставио нову мрежу судова и тако је правосуђе онемогућено да суди и пресуђује у разумном року. Да ли ћемо деци ускратити право на издржавање, које је правично једино ако се о њему хитно одлучује, или ће судије радити у три смене да би свако дете знало ко му је тата? Да ли један број судија мора даноноћно да ради да би сви грађани били једнаки, односно да би сваки грађанин остварио своје право а да му не прође цео живот – пита се председница Врховног суда.

Она позива законодавну и извршну власт да, заједно са судском, што пре утврде и спроведу системско решење за овај проблем који већ годинама за последицу има дискриминацију грађана.

Да ли је реизбор прави лек

– Ако друге две гране власти не буду координисано радиле и у најкраћем року не донесу системске и све друге потребне законе, који регулишу рад судства, Врховни суд ће све чешће морати да реагује и да преузима њихову надлежност да би судски систем нормално функционисао. Тако је Општа седница Врховног суда, на пример, реаговала када је усвојила правно схватање о процедури у поступцима за рехабилитацију, коју закон није прописао и када је, крајем прошле године, усвојила закључак да ће суд наставити да поступа по дотадашњој надлежности, јер је претила опасност да од 1. јануара ове године настане хаос због закона који регулишу надлежност судова. Одлуке Опште седнице Врховног суда обавезују само судије овог суда, али их прихватају и нижи судови, јер немају избора. То није добро, јер на тај начин Врховни суд намеће нижим судовима систем функционисања, који би требало да буде регулисан законом – објашњава Вида Петровић-Шкеро.

Она зна да грађанин не може да има разумевања за проблеме правосуђа ако његов имовински спор траје 12 година.

– Том грађанину су за то криви само суд и судије. Причамо о свакодневном животу и о хиљадама грађана који не могу једнако да остваре своја права. Али, ни судије неће моћи дуго овако да издрже. Чак и они највреднији ће једног тренутка рећи: "Не могу више да носим предмете кући. Хоћу у биоскоп, хоћу да се играм са децом, да читам књигу" – каже Вида Петровић-Шкеро.

Већ годинама се у правосудном систему ништа системски не мења, али се стално доносе нови закони, које судије немају кад да науче. Стално се говори о реизбору судија, који постаје нуђени лек за све болести судства.

– Венецијанска комисија је после извршеног мониторинга рекла да је у Србији очигледна политичка воља да се изврши реизбор судија, а наш уставни закон није јасан у томе да ли ће бити реизбора или неће. Од априла прошле године ниједан предлог Високог савета правосуђа за избор судија и председника судова није прошао Скупштину. Судовима недостаје довољан број судија, нарочито онима са највећим заостацима у раду. Последица свега тога је да је правосуђе све горе а не све боље – каже председница Врховног суда.

--------------------------------------------------------------------------

Ко креира казнену политику

Правосуђе је дежурни кривац и за благу казнену политику, а заборавља се да распон прописаних казни не одређује суд него законодавац. Ако закон пропише да се педофилу може изрећи казна од новчане до три године затвора, суд му не може изрећи пет година затвора.

– Извршна и судска власт прописују распоне казни, а суд у том распону врши индивидуализацију казне за сваког окривљеног на основу свих утврђених околности. Да бисмо пооштрили казнену политику, морамо најпре имати строже прописане казне да бисмо их примењивали. Зато апелујем на извршну власт да мења закон – каже Вида Петровић Шкеро.