Енглески на првом месту, немачки све траженији
Бројне су биле реакције када је прошле године Љиљана Ђурић, доцент Филолошког факултета Универзитета у Београду и председник Друштва за стране језике и књижевности Србије, говорила за наш лист о статусу другог страног језика у основним школама, а против предлога да се он укине. Мада су се у неким коментарима могле уочити предрасуде, остао је утисак да то питање дотиче људе на личном плану и да је то нешто о чему говоре са страшћу, каже она сада.
И док се данас званично обележава Европски дан језика, наша саговорница наглашава да ће се, уколико се усвоји предлог наставног плана за више разреде основне школе, додатно смањити број часова за други страни језик (мада је Управни одбoр Друштва подржао овај предлог, будући да се њиме отклања бојазан од укидања обавезности учења другог страног језика у основној школи).
Шта сматрате основним недостацима нашег језичког образовања?
Међу стручњацима влада уверење да су скромна постигнућа у овој области последица пре свега недовољног броја часова и непостојања могућности рада са групама од највише 16 ученика. Упоредна анализа наставног плана обавезног образовања у Републици Србији и неким европским државама (Француској, Италији, Немачкој и Русији) показала је да наши ученици имају најмањи фонд часова и матерњег и страних језика. Као да се заборавило да онај ко није језички писмен, не може стећи информатичку или научну писменост и да не може да развије критичко мишљење или креативност уколико не уме адекватно да се изрази.
Постоји, чак, мишљење да се у инсистирању на учењу страних језика запоставља матерњи?
Учење матерњег језика има и треба да има предност у односу на учење страних, мада термин „матерњи језик” није увек примерен, па је у неким случајевима потребно говорити о „језику образовања”, јер за неке ученике то није исти језик. Ипак, не треба гледати на те наставне предмете као на конкурентне, већ комплементарне, јер учење страних језика често поспешује интересовање за матерњи. Могуће је да штета проистекне из претераног и некритичког фаворизовања једног страног језика, енглеског у нашем случају, који овде уче такорећи сви ученици. Ако се он представља као једини користан, модеран, вредан учења и слично, ученици ће губити мотивацију, како за неговање матерњег, тако и за учење осталих језика.
Каква је ситуација кад је реч о српском језику за ученике припаднике националних мањина?
Одавно влада мишљење да припадници националних мањина који стичу основно образовање на својим језицима не науче довољно добро српски. У последње време видимо да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије схватило значај тог питања, јер је ове године, у партнерству са Мисијом ОЕБС-а, развило програм и исходе за наставни предмет Српски као нематерњи језик. Стручњаци са Филолошког факултета Универзитета у Београду и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду учествовали су у припреми „Студије о могућностима унапређења наставе и учења српског као нематерњег језика у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа” која је објављена 2014. године. У школама у којима је реализован пројекат, уз подршку Амбасаде Велике Британије, установљено је да су ученици припадници албанске заједнице значајно напредовали у савладавању српског језика.
За које стране језике тренутно постоји највише интересовања у школама?
Енглески остаје на првом месту, а тренутно је и немачки веома тражен. Чула сам различита мишљења, од тога да се немачки намеће као језик највеће европске привредне силе до оног да се наши ученици на тај начин спремају да траже посао на германском говорном подручју. Остаје чињеница да је немачки веома користан, али не би ваљало да се занемаре и остали језици, као што не треба заборавити ни препоруку Унеска који је 21. век назвао веком полиглота.
Треба стимулисати употребу ћирилице, али не одбацивати латиницу на којој су објављена многа дела српских аутора, те је и она део баштине српског народа.
С друге стране, положај француског је све слабији у нашем школству?
Радила сам 2016. године истраживање које сам засновала на „наивној“, мада логичној, претпоставци да је чланство у Међународној организацији франкофоније (наша земља је посматрач већ једанаест година) поправило положај француског језика у систему образовања Србије. Резултати нису потврдили ту хипотезу: положај француског приближно је исти у поређењу са стањем од пре десетак година, и даље је на трећем месту, са јасном тенденцијом опадања. Државни и локални актери који воде језичку образовну политику не увиђају штету која се наноси ученицима и друштвеној заједници тиме што се не објашњава значај учења француског језика који је на другом месту у свету по броју оних који га уче као страни. Међу 84 земље, колико чланица има Међународна организација франкофоније, многе су развиле одличне односе са Србијом још у време Југославије и њене активне улоге у Покрету несврстаних. Зар нам оне нису потенцијални партнери за сваку врсту сарадње?
Какав је положај српског као страног језика? Напоменули сте укључивање деце миграната у наш систем образовања?
О стању српског као страног језика читамо лоше оцене јер просветне власти не подржавају у довољној мери наше лекторате у иностранству. Српски језик као страни потребно је неговати и у Србији, јер није занемарљив број странаца који долазе у нашу земљу и желе да га науче. Долазак миграната и тражилаца азила отворио је низ питања, међу којима је нама, филолозима, најважније пружање језичке подршке ученицима. Министарство је крајем маја ове године објавило Стручно упутство за укључивање ученика избеглица / тражилаца азила у систем образовања и васпитања. У међувремену, Филолошки факултет Универзитета у Београду, у сарадњи са невладином организацијом Дански савет за избеглице, развио је програм језичке подршке за те ученике, који ће моћи додатно да се побољша захваљујући сарадњи са школама које у томе већ имају искуства, попут ОШ „Бранко Пешић“ из Земуна.
Много се говори о ћирилици. Колико је реално угрожена?
Рекла бих да ћирилице можда у јавности има мање него што би било пожељно, али је то ипак писмо које је, по Уставу Републике Србије, у службеној употреби, те су државни органи, па и школство, дужни да га користе, што и чине. Српски језик се, међутим, пише и латиницом, и то није новонастало стање, тако да тешко могу да замислим повратак на једно писмо за шта се неки лингвисти залажу. Са становишта рационалне језичке политике, која уважава историчност појава и чињеницу да не можемо вратити време, добро би било стимулисати употребу ћирилице, али исто тако не би требало одбацивати латиницу на којој су објављена многа дела српских аутора, многи преводи, те је и она део баштине српског народа.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


