Референдум ирачких Курда – о слободи или нафти

Дан изјашњавања курдска област је дочекала у обручу. Њене међународне граничне прелазе, као и међународне аеродроме, заузела је војска под командом централних власти у Багдаду. С оне стране границе на северу, наспрам себе је имала иранску армију. На западу, турске трупе. Из Анкаре је отворено запрећено војном интервенцијом, нарочито у случају да се нешто деси курдистанским Туркменима.

Ако се и не одлучи на војни упад, Турска има јако средство принуде. Председник Реџеп Тајип Ердоган је, преноси Ројтерс, упозорио ирачке Курде да ће затворити цевоводе којим они преко турске територије транспортују своју нафту у иностранство. И Багдад је затражио да нафту која је у рукама Курда нико више не купује директно од њих већ да послује само са ирачком владом.

Ембарго на извоз нафте финансијски би унаказио ирачке Курде, колико год да је њихов председник Масуд Барзани протеклих дана поручивао да ће „слободу” извојевати „по сваку цену”. Већ је и пад цене нафте ускратио Курдима толико новца да су њихове војне јединице, пешмерге, и током борби с Исламском државом (ИД) остајале без плата. За цивиле је пара било још и мање.

Одузимање јединог правог извора прихода као последица референдума погоршало би поделе међу ирачким Курдима. Политичке разлике већ су доводиле ситуацију на ивицу ножа. Председнику Барзанију је мандат истекао још пре четири године, али га је он самовласно продужио до даљег. Члановима највеће опозиционе странке је дословно забранио улазак у један од градова који су под контролом његове партије. Неки од опозиционих лидера нису ни подржали сазивање референдума, пошто га тумаче као покушај Барзанија да присвоји питање курдске независности и помоћу њега, постајући национални херој, наметне себе и своју породицу као апсолутне владаре региона.

Још један разлог због којег се Барзанију замера да му на срцу не лежи само „слобода” већ и нешто уносније јесте референдумско питање. У њему се тражио одговор да ли грађани желе независност за области које су већ под курдском самоуправом, али и за она три етнички разноврсна дела земље који су пешмерге преузеле током борбе са ИД и задржале контролу над њима. Ту је најосетљивији Киркук, који некад, пре прогона у време Садама Хусеина, јесте био већински курдски, али је данас познатији по великим резервама нафте. „Калифату” се ближи слом, па се очекују и расправе око тога ко ће надаље својим трупама држати који део Ирака: ту су могући спорови не само око наводних курдских територија него и између националне армије и појединих шиитских милиција блиских Ирану. Можда је зато ово био тренутак у којем је гласовима на референдуму Барзани желео да унапред ојача право које ће у тим свађама полагати над нафтоносним Киркуком.

Осим унутарирачких расцепа, референдум може водити и фрагментацији у окружењу, нарочито у државама где живи много Курда, какве су Турска и Иран – најгласније у противљењу овом гласању осим владе у Багдаду. За Русију се сумњало да потајно подржава отцепљење ирачких Курда, с којима је пре неколико дана потписала још један велики уговор о улагању у њихова нафтна постројења, али је Москва на крају ипак званично стала иза целовитости Ирака. Једини који је поздравио референдум био је Израел, који, према подацима које је раније јавила Ал Џазира, откупљује трећину нафте коју извозе ирачки Курди.