Referendum iračkih Kurda – o slobodi ili nafti

Dan izjašnjavanja kurdska oblast je dočekala u obruču. Njene međunarodne granične prelaze, kao i međunarodne aerodrome, zauzela je vojska pod komandom centralnih vlasti u Bagdadu. S one strane granice na severu, naspram sebe je imala iransku armiju. Na zapadu, turske trupe. Iz Ankare je otvoreno zaprećeno vojnom intervencijom, naročito u slučaju da se nešto desi kurdistanskim Turkmenima.

Ako se i ne odluči na vojni upad, Turska ima jako sredstvo prinude. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je, prenosi Rojters, upozorio iračke Kurde da će zatvoriti cevovode kojim oni preko turske teritorije transportuju svoju naftu u inostranstvo. I Bagdad je zatražio da naftu koja je u rukama Kurda niko više ne kupuje direktno od njih već da posluje samo sa iračkom vladom.

Embargo na izvoz nafte finansijski bi unakazio iračke Kurde, koliko god da je njihov predsednik Masud Barzani proteklih dana poručivao da će „slobodu” izvojevati „po svaku cenu”. Već je i pad cene nafte uskratio Kurdima toliko novca da su njihove vojne jedinice, pešmerge, i tokom borbi s Islamskom državom (ID) ostajale bez plata. Za civile je para bilo još i manje.

Oduzimanje jedinog pravog izvora prihoda kao posledica referenduma pogoršalo bi podele među iračkim Kurdima. Političke razlike već su dovodile situaciju na ivicu noža. Predsedniku Barzaniju je mandat istekao još pre četiri godine, ali ga je on samovlasno produžio do daljeg. Članovima najveće opozicione stranke je doslovno zabranio ulazak u jedan od gradova koji su pod kontrolom njegove partije. Neki od opozicionih lidera nisu ni podržali sazivanje referenduma, pošto ga tumače kao pokušaj Barzanija da prisvoji pitanje kurdske nezavisnosti i pomoću njega, postajući nacionalni heroj, nametne sebe i svoju porodicu kao apsolutne vladare regiona.

Još jedan razlog zbog kojeg se Barzaniju zamera da mu na srcu ne leži samo „sloboda” već i nešto unosnije jeste referendumsko pitanje. U njemu se tražio odgovor da li građani žele nezavisnost za oblasti koje su već pod kurdskom samoupravom, ali i za ona tri etnički raznovrsna dela zemlje koji su pešmerge preuzele tokom borbe sa ID i zadržale kontrolu nad njima. Tu je najosetljiviji Kirkuk, koji nekad, pre progona u vreme Sadama Huseina, jeste bio većinski kurdski, ali je danas poznatiji po velikim rezervama nafte. „Kalifatu” se bliži slom, pa se očekuju i rasprave oko toga ko će nadalje svojim trupama držati koji deo Iraka: tu su mogući sporovi ne samo oko navodnih kurdskih teritorija nego i između nacionalne armije i pojedinih šiitskih milicija bliskih Iranu. Možda je zato ovo bio trenutak u kojem je glasovima na referendumu Barzani želeo da unapred ojača pravo koje će u tim svađama polagati nad naftonosnim Kirkukom.

Osim unutariračkih rascepa, referendum može voditi i fragmentaciji u okruženju, naročito u državama gde živi mnogo Kurda, kakve su Turska i Iran – najglasnije u protivljenju ovom glasanju osim vlade u Bagdadu. Za Rusiju se sumnjalo da potajno podržava otcepljenje iračkih Kurda, s kojima je pre nekoliko dana potpisala još jedan veliki ugovor o ulaganju u njihova naftna postrojenja, ali je Moskva na kraju ipak zvanično stala iza celovitosti Iraka. Jedini koji je pozdravio referendum bio je Izrael, koji, prema podacima koje je ranije javila Al Džazira, otkupljuje trećinu nafte koju izvoze irački Kurdi.