Федерика је у праву

Када сам у октобру 1982. године у команди у Монсу упитао врховног команданта НАТО-а америчког генерала Бернарда Роџерса „да ли је преко Балканског пакта, у којем су почетком педесетих година прошлог века биле Турска, Грчка и Југославија, Београд, заправо, посредно ушао у НАТО, јер су и Турска и Грчка биле већ у НАТО-у”, он се насмешио и рекао да „то није тако једноставно”.

– Маршал Тито је лукаво искористио страх Запада од Стаљина, наравно и ви сте у Југославији тада страховали од Стаљина, али чим је Стаљин умро и Балкански пакт је практично сахрањен. Тито је тада потпуно отворено рекао да је пакт изгубио сврху постојања. Видите, ми смо то и знали, па НАТО никада и није сматрао Југославију некаквим придруженим чланом, чак ни посредним путем преко савеза са Грчком и Турском. Наравно, у случају покушаја совјетског војног продора преко ваше територије кроз Љубљанска врата према Трсту, ми бисмо кроз техничке војне испоруке преко Грка и Турака покушали да помогнемо Југославији, али тешко и нешто више од тога – објаснио ми је те 1982. генерал Роџерс. Осам година касније, у истом кабинету сличну процену поновио ми је и тадашњи врховни командант НАТО-а амерички генерал Џон Галвин.

Присетио сам се тих давних сусрета ових дана због, сада већ формално и потврђеног учешћа Војске Србије у борбеној групи ЕУ Хелброк, коју чине и неке јединице Украјине, Кипра, Грчке, Румуније и Бугарске. Да ли је учешћем Србије у тој групи нарушена наша војна неутралност и да ли смо тим учешћем посредно ушли у НАТО, пошто су Грчка, Бугарска и Румунија чланице НАТО-а?

Формално-правно још нисмо, јер и војно неутралне државе ЕУ, Аустрија, Шведска, Ирска и Финска учествују у војним мисијама ЕУ, као што и Србија суделује у војној мисији ЕУ у борби са пиратима у Индијском океану. Наше чланство у борбеној групи Хeлброк значи да наш контингент остаје под строго националном, српском, командом, те да ми бирамо подручје деловања наших војника. Односно ако нећемо да вежбамо у Украјини, нико нас на то не може натерати. Искрено говорећи, војнички гледано та борбена група Хeлброк, као и све досадашње борбене групе ЕУ обична су „шминка”, тако да ми у Србији због тога не треба превише да се  узбуђујемо. Пошто ЕУ и не зна какву одбрану жели, нити ЕУ има на војном плану било какву конзистентну политику, нити ће је имати. Док Париз и Берлин понављају „да нема ЕУ без заједничких војних снага”, Федерика Могерини отворено каже да је војна компонента ЕУ „чиста илузија”. Пример Еврокорпуса то и показује.

На састанку лидера 15 држава ЕУ, 3. јуна 1999. у Келну отворено је питање заједничке одбране, иако је и тада речено „да НАТО остаје основа заједничке одбране њених чланица”. Тада су у Келну први пут Европљани јасно испољили намеру да удруженим снагама формирају заједничку одбрану. И сви су пристали на одређене уступке, Париз је морао да одустане од своје деголистичке „изолације”, Немци су пристали да учествују у ратним мисијама ван своје територије, што су већ учинили бомбардујући СР Југославију, док су Британци признали да европска одбрана не мора обавезно да буде некомпатибилна с припадношћу НАТО-у. Аустрија, Финска, Ирска и Шведска су се сложиле да ЕУ није само једно велико тржиште.

Године су пролазиле и показало се да су све то биле само празне речи, да је ЕУ безнадежно војно инфериорна без америчке војне помоћи. Да је технолошки војни јаз између САД и ЕУ све већи, да ЕУ на том плану заостаје најмање 25 до 30 година. Финансијски јаз је још драматичнији. Рат против талибана у Авганистану показао је практичну неизводљивост интегрисаних савезничких војних операција. И поред свевидећег извиђања бојног поља током 24 сата, крњим снагама Ал Каиде и талибанима успело је да се са више од 100 тенкова извуку из Кандахара поред присутних маринаца...

Друга је прича о приоритетима у борби против тероризма. После 11. септембра 2001. Америка је опредељена да то схвати и превазиђе рањивост развијених друштава од терористичких напада. Неуспех ЕУ да томе парира, уноси у НАТО напетост. Терористи нападају и успевају на простору ЕУ, у САД не успевају. Британски генерали то знају, баш као и француски и немачки. Њихову фрустрацију и узнемиреност допуњује чињеница да се политичари ЕУ не концентришу на борбу против тероризма, они су опседнути стварањем њима омиљеним аутономним војним снагама ЕУ. Снагама које имају слабу ватрену моћ и скоро никакву могућност ваздушног транспорта.

И пре 11. септембра 2001. овај политички оптерећен и војно какофоничан пројект био је већ ирелевантан за свет какав је био. И данас, ниједна земља ЕУ не може да стационира употребљиве и ефикасне војне снаге изван својих граница. Парцијалне сукобе са племенима у франкофонској Африци не рачунам у рат. Уз сву европску реторику, заједничка одбрана је бесмислени пројекат, који прецизно симболизује парохијску војну политику ЕУ. На војном плану ЕУ мора да бира између модернизације и маргинализације.

Односно, Федерика је у праву...