Federika je u pravu

Kada sam u oktobru 1982. godine u komandi u Monsu upitao vrhovnog komandanta NATO-a američkog generala Bernarda Rodžersa „da li je preko Balkanskog pakta, u kojem su početkom pedesetih godina prošlog veka bile Turska, Grčka i Jugoslavija, Beograd, zapravo, posredno ušao u NATO, jer su i Turska i Grčka bile već u NATO-u”, on se nasmešio i rekao da „to nije tako jednostavno”.

– Maršal Tito je lukavo iskoristio strah Zapada od Staljina, naravno i vi ste u Jugoslaviji tada strahovali od Staljina, ali čim je Staljin umro i Balkanski pakt je praktično sahranjen. Tito je tada potpuno otvoreno rekao da je pakt izgubio svrhu postojanja. Vidite, mi smo to i znali, pa NATO nikada i nije smatrao Jugoslaviju nekakvim pridruženim članom, čak ni posrednim putem preko saveza sa Grčkom i Turskom. Naravno, u slučaju pokušaja sovjetskog vojnog prodora preko vaše teritorije kroz Ljubljanska vrata prema Trstu, mi bismo kroz tehničke vojne isporuke preko Grka i Turaka pokušali da pomognemo Jugoslaviji, ali teško i nešto više od toga – objasnio mi je te 1982. general Rodžers. Osam godina kasnije, u istom kabinetu sličnu procenu ponovio mi je i tadašnji vrhovni komandant NATO-a američki general Džon Galvin.

Prisetio sam se tih davnih susreta ovih dana zbog, sada već formalno i potvrđenog učešća Vojske Srbije u borbenoj grupi EU Helbrok, koju čine i neke jedinice Ukrajine, Kipra, Grčke, Rumunije i Bugarske. Da li je učešćem Srbije u toj grupi narušena naša vojna neutralnost i da li smo tim učešćem posredno ušli u NATO, pošto su Grčka, Bugarska i Rumunija članice NATO-a?

Formalno-pravno još nismo, jer i vojno neutralne države EU, Austrija, Švedska, Irska i Finska učestvuju u vojnim misijama EU, kao što i Srbija sudeluje u vojnoj misiji EU u borbi sa piratima u Indijskom okeanu. Naše članstvo u borbenoj grupi Helbrok znači da naš kontingent ostaje pod strogo nacionalnom, srpskom, komandom, te da mi biramo područje delovanja naših vojnika. Odnosno ako nećemo da vežbamo u Ukrajini, niko nas na to ne može naterati. Iskreno govoreći, vojnički gledano ta borbena grupa Helbrok, kao i sve dosadašnje borbene grupe EU obična su „šminka”, tako da mi u Srbiji zbog toga ne treba previše da se  uzbuđujemo. Pošto EU i ne zna kakvu odbranu želi, niti EU ima na vojnom planu bilo kakvu konzistentnu politiku, niti će je imati. Dok Pariz i Berlin ponavljaju „da nema EU bez zajedničkih vojnih snaga”, Federika Mogerini otvoreno kaže da je vojna komponenta EU „čista iluzija”. Primer Evrokorpusa to i pokazuje.

Na sastanku lidera 15 država EU, 3. juna 1999. u Kelnu otvoreno je pitanje zajedničke odbrane, iako je i tada rečeno „da NATO ostaje osnova zajedničke odbrane njenih članica”. Tada su u Kelnu prvi put Evropljani jasno ispoljili nameru da udruženim snagama formiraju zajedničku odbranu. I svi su pristali na određene ustupke, Pariz je morao da odustane od svoje degolističke „izolacije”, Nemci su pristali da učestvuju u ratnim misijama van svoje teritorije, što su već učinili bombardujući SR Jugoslaviju, dok su Britanci priznali da evropska odbrana ne mora obavezno da bude nekompatibilna s pripadnošću NATO-u. Austrija, Finska, Irska i Švedska su se složile da EU nije samo jedno veliko tržište.

Godine su prolazile i pokazalo se da su sve to bile samo prazne reči, da je EU beznadežno vojno inferiorna bez američke vojne pomoći. Da je tehnološki vojni jaz između SAD i EU sve veći, da EU na tom planu zaostaje najmanje 25 do 30 godina. Finansijski jaz je još dramatičniji. Rat protiv talibana u Avganistanu pokazao je praktičnu neizvodljivost integrisanih savezničkih vojnih operacija. I pored svevidećeg izviđanja bojnog polja tokom 24 sata, krnjim snagama Al Kaide i talibanima uspelo je da se sa više od 100 tenkova izvuku iz Kandahara pored prisutnih marinaca...

Druga je priča o prioritetima u borbi protiv terorizma. Posle 11. septembra 2001. Amerika je opredeljena da to shvati i prevaziđe ranjivost razvijenih društava od terorističkih napada. Neuspeh EU da tome parira, unosi u NATO napetost. Teroristi napadaju i uspevaju na prostoru EU, u SAD ne uspevaju. Britanski generali to znaju, baš kao i francuski i nemački. Njihovu frustraciju i uznemirenost dopunjuje činjenica da se političari EU ne koncentrišu na borbu protiv terorizma, oni su opsednuti stvaranjem njima omiljenim autonomnim vojnim snagama EU. Snagama koje imaju slabu vatrenu moć i skoro nikakvu mogućnost vazdušnog transporta.

I pre 11. septembra 2001. ovaj politički opterećen i vojno kakofoničan projekt bio je već irelevantan za svet kakav je bio. I danas, nijedna zemlja EU ne može da stacionira upotrebljive i efikasne vojne snage izvan svojih granica. Parcijalne sukobe sa plemenima u frankofonskoj Africi ne računam u rat. Uz svu evropsku retoriku, zajednička odbrana je besmisleni projekat, koji precizno simbolizuje parohijsku vojnu politiku EU. Na vojnom planu EU mora da bira između modernizacije i marginalizacije.

Odnosno, Federika je u pravu...