Детињство је лепше у вртићу

– У про­се­ку, ста­ње де­це у Ср­би­ји је слич­но као у ре­ги­о­ну. На­ма је ве­о­ма ва­жно да сто­па вак­ци­на­ци­је де­це не пад­не ис­под 90 од­сто, јер то он­да угро­жа­ва здра­вље це­ле на­ци­је. Ви­де­ли смо шта се не­дав­но де­си­ло у Ру­му­ни­ји, ка­да је сто­па иму­ни­за­ци­је де­це па­ла ис­под те гра­ни­це – 32 де­те­та умр­ла су од по­сле­ди­ца ма­лих бо­ги­ња. Не­ве­ро­ват­но је да се то де­ша­ва у јед­ној европ­ској зе­мљи у 21. ве­ку.

За­то је ва­жно да сва де­ца бу­ду вак­ци­ни­са­на. Све­сна сам да има до­ста ми­то­ва у ве­зи са вак­ци­на­ци­јом, али ка­да ви­ди­те све до­бро­би­ти ко­је вак­ци­не до­но­се, схва­ти­ће­те да су ве­ће не­го ри­зик. Јер, вак­ци­не ко­је при­ми­те у де­тињ­ству шти­те вас и у од­ра­слом до­бу. Та­ко­ђе, мо­ра­мо обра­ти­ти па­жњу на то да де­ца ко­ја при­па­да­ју на­ци­о­нал­ним ма­њи­на­ма има­ју при­ступ шко­ли. Сто­па по­ха­ђа­ња вр­ти­ћа код Ро­ма ве­о­ма је ни­ска и за­то мо­ра­мо во­ди­ти ра­чу­на да сва де­ца бу­ду упи­са­на у основ­ну шко­лу и да је за­вр­ше – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца. 

Опи­су­ју­ћи си­ту­а­ци­ју у Евро­пи и Цен­трал­ној Ази­ји ка­да је реч о де­ци, она ка­же да по­сто­је број­не ства­ри због ко­јих су чел­ни­ци Уни­це­фа за­до­вољ­ни, али и оне због ко­јих су за­бри­ну­ти. 

– Сто­па смрт­но­сти де­це се сма­њу­је, али нас за­бри­ња­ва чи­ње­ни­ца да се у овом ре­ги­о­ну ХИВ ши­ри у по­пу­ла­ци­ји адо­ле­сце­на­та, као и по­да­так да има­мо пет пу­та ви­ше де­це у ин­сти­ту­ци­ја­ма у од­но­су на Евро­пу. Да­кле, мо­ра­мо ра­ди­ти на пре­вен­ци­ји сме­шта­ја де­це у уста­но­ве, та­ко што ће­мо пру­жи­ти по­моћ по­ро­ди­ци што пре, чим се де­те ро­ди, јер ве­ћи­ну ма­ли­ша­на у уста­но­ва­ма чи­не де­ца са хен­ди­ке­пом. Раз­ми­шља­мо ка­ко да уна­пре­ди­мо ква­ли­тет обра­зо­ва­ња ром­ске де­це и збри­не­мо де­цу ми­гран­те ко­ји су са ро­ди­те­љи­ма из­бе­гли из под­руч­ја рат­них су­ко­ба. Пра­ви­мо стра­те­ги­је ка­ко да по­мог­не­мо си­ро­ма­шној де­ци ко­ја од­ра­ста­ју на со­ци­јал­ним мар­ги­на­ма и обез­бе­ди­мо им здрав­стве­ну за­шти­ту – при­ча Аф­шан Кан. 

Об­ја­шња­ва­ју­ћи ко­ји су нај­ве­ћи про­бле­ми с ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју де­ца и по­ро­ди­це у на­шој зе­мљи, она ис­ти­че да у Ср­би­ји по­сто­ји јаз из­ме­ђу де­це ко­јој су вр­ти­ћи до­ступ­ни и ма­ли­ша­на ко­ји не иду у вр­тић из раз­ли­чи­тих раз­ло­га – по­чев од фи­нан­сиј­ских до кул­ту­ро­ло­шких. Је­дан број ма­ли­ша­на у ур­ба­ним сре­ди­на­ма не иде у вр­тић, јер не­ма ме­ста за сву де­цу, док је у ру­рал­ним пре­де­ли­ма уоби­ча­је­но да уну­ке чу­ва­ју ба­ка и де­ка. 

– Ме­ђу­тим, мо­ра­мо ис­та­ћи да мен­тал­ни раз­вој и ка­сни­ји успех у шко­ли за­ви­се од то­га да ли су де­ца ишла у вр­тић и има­ла ког­ни­тив­ну сти­му­ла­ци­ју. До­је­ње, вак­ци­на­ци­ја и ра­но уче­ње од­лу­чу­ју­ћи су за ка­сни­ји успех у шко­ли. Ми не оче­ку­је­мо да сви ро­ди­те­љи пре­по­зна­ју зна­чај пр­вих го­ди­на жи­во­та – за­то смо по­че­ли кам­па­њу „Пр­вих 1000 да­на” да би нас ро­ди­те­љи чу­ли. Нај­ра­ни­ји тре­ну­ци де­те­то­вог жи­во­та пред­ста­вља­ју је­дин­стве­ну при­ли­ку ко­ју мо­ра­мо да ис­ко­ри­сти­мо да би сва­ко де­те мо­гло да раз­ви­је сво­је пу­не по­тен­ци­ја­ле у жи­во­ту.

Ка­да су де­ци ус­кра­ће­ни аде­кват­на ис­хра­на, под­сти­цај и за­шти­та, штет­ни ефек­ти мо­гу до­ве­сти до ду­го­роч­них по­сле­ди­ца за де­те, по­ро­ди­цу и за­јед­ни­цу уоп­ште – за­кљу­чу­је ре­ги­о­нал­на ди­рек­тор­ка Уни­це­фа и до­да­је да упра­во због то­га Уни­цеф ра­ди са Вла­дом Ср­би­је у сек­то­ри­ма здрав­ства, ис­хра­не, обра­зо­ва­ња и со­ци­јал­не за­шти­те – ка­ко би се оси­гу­ра­ло да и нај­у­гро­же­ни­ја де­ца има­ју по­моћ др­жа­ве у нај­ра­ни­јем уз­ра­сту.