Робот Марко помаже болесним малишанима

„Кад би­сте има­ли ро­бо­та у кан­це­ла­ри­ји и ре­кли му да си­ђе на спрат ис­под и до­не­се вам ка­фу, ви не мо­же­те да пред­ви­ди­те ко­га ће он ус­пут сре­сти, да ли тре­ба не­ком скло­ни с пу­та или да га про­пу­сти, шта да ради ако је гу­жва у ка­фе­те­ри­ји... Област раз­ми­шља­ња у ро­бо­ти­ци је не­што на че­му се тек ра­ди ка­ко би се ро­бо­ти оспо­со­би­ли да у та­квим окол­но­сти­ма до­не­су од­лу­ку слич­ну оној ка­кву би­смо и ми до­не­ли и та­ко нео­ме­та­но на­ста­ве да ис­пу­ња­ва­ју за­дат­ке”, об­ја­шња­ва Бо­ро­вац.

По­је­ди­ни свет­ски му­зе­ји по­ку­ша­ли су још кра­јем про­шлог ве­ка да уве­ду ро­бо­те уме­сто во­ди­ча. Та­ко је „Ми­нер­ва” упу­ћи­ва­ла по­се­ти­о­це аме­рич­ког „Смит­со­ни­ја­на” у зна­ме­ни­то­сти те ри­зни­це, док је исти по­сао у Не­мач­ком му­зе­ју у Бо­ну, та­ко­ђе при­вре­ме­но, оба­вљао „Ри­но”.

„Као во­дич мо­ра­те увек да бу­де­те љу­ба­зни, да стал­но по­на­вља­те исту при­чу, да ра­ди­те од по­чет­ка до кра­ја рад­ног вре­ме­на без па­у­зе. Чо­век се ту умо­ри и ни­во ква­ли­те­та ње­го­вог ра­да варира. Ро­бо­ти ту мо­гу да по­мог­ну. Али, осим по­у­зда­но­сти и ефи­ка­сно­сти, по­треб­но је још вре­ме­на да би им на­у­ка раз­ви­ла оно што би­смо на­зва­ли ду­шом или све­шћу. Ако не­ком од по­се­ти­ла­ца ни­је до­бро, ро­бот би тре­ба­ло да пре­ки­не сво­је из­ла­га­ње и пи­та га тре­ба ли му по­моћ. То ће јед­ног да­на би­ти мо­гу­ће”, уве­рен је Бо­ро­вац.

У при­лог раз­во­ју ро­бо­ти­за­ци­је све­до­че и пред­ви­ђа­ња. Оче­ку­је се да ће 2019. по фа­бри­ка­ма од Аме­ри­ке до Ази­је ра­ди­ти око 2,6 ми­ли­о­на ро­бот­ских рад­ни­ка, од че­га чак 40 од­сто у Ки­ни, ка­же про­фе­сор Пе­тар Пе­тро­вић с Ма­шин­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. У Ср­би­ји, нај­ви­ше ро­бо­та тре­нут­но је за­по­сле­но у „Фи­ја­ту”, где њих 350 ра­ди на за­да­ци­ма тач­ка­стог за­ва­ри­ва­ња ка­ро­се­ри­је.

„У све­ту, ро­бо­ти ра­де и у вој­сци, по­љо­при­вре­ди, ме­ди­ци­ни, као по­моћ­ни­ци у ку­ћа­ма и по­слов­ном окру­же­њу, а има и оних ко­ји су ап­стракт­ни, па лу­та­ју ин­тер­не­том и оба­вља­ју сва­ка­кве за­дат­ке за не­ког кон­крет­ног ко­ри­сни­ка”, об­ја­шња­ва Пе­тро­вић. 

При­ме­на ро­бо­та у ин­ду­стри­ји, сма­тра он, нај­ре­ле­вант­ни­ја је за еко­ном­ски раз­вој на­ше зе­мље.

„По­себ­но је ин­те­ре­сант­на њи­хо­ва при­ме­на у фа­бри­ка­ма од­брам­бе­не ин­ду­стри­је, где увек по­сто­ји ри­зик по без­бед­ност рад­ни­ка, као и у ма­лим и сред­њим пред­у­зе­ћи­ма у ме­та­ло­пре­ра­ђи­вач­кој ин­ду­стри­ји. Пре­храм­бе­на ин­ду­стри­ја та­ко­ђе има по­тен­ци­јал за ро­бо­ти­за­ци­ју”, на­во­ди Пе­тро­вић.

Он под­се­ћа да је Ср­би­ја осам­де­се­тих го­ди­на има­ла соп­стве­ну про­из­вод­њу у фа­бри­ци „Ло­ла ро­бо­ти”, ко­ја је „не­ста­ла у тран­зи­ци­ји и ма­сов­ном уни­шта­ва­њу до­ма­ћих фа­бри­ка”. Ме­ђу­тим, си­ту­а­ци­ја се пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу по­сте­пе­но ме­ња. 

„За ин­тен­зив­ну ро­бо­ти­за­ци­ју ин­ду­стри­је, Ср­би­ја има ква­ли­те­тан људ­ски ре­сурс и тај бум ро­бот­ске тех­но­ло­ги­је, ко­ји тек пред­сто­ји, не­ће за­у­ста­ви­ти ни вр­ло ни­ска це­на људ­ског ра­да у ин­ду­стри­ји. На­ша зе­мља би уз ма­ло бо­ље ор­га­ни­зо­ва­ње и ди­рект­ни­је усме­ра­ва­ње на­у­ке и би­зни­са ка ро­бо­ти­ци мо­гла да вр­ло бр­зо бу­де ли­дер у овој обла­сти у ре­ги­о­ну”, за­кљу­чу­је Пе­тро­вић. 

Ро­бо­ти би за чо­ве­ка мо­гли на­ро­чи­то да бу­ду под­сти­цај­ни у ме­ди­ци­ни и ре­ха­би­ли­та­ци­ји, сма­тра Бра­ни­слав Бо­ро­вац. Зах­те­ве те­ра­пе­у­та за ве­жба­њем, па­ци­јен­ти би, ка­же он, ефи­ка­сни­је спро­ве­ли ако тре­ни­ра­ју уз по­моћ ро­бо­та ко­ји не би имао са­ми­ло­сти да их пу­сти ако ни­су ура­ди­ли ве­жбу до кра­ја. Да ова­кве ма­ши­не уме­ју и да охра­бре оне ко­ји­ма је ве­жба­ње по­треб­но, све­до­чи при­мер „Мар­ка”, ро­бо­та раз­ви­је­ног на ФТН-у, ко­ји ра­ди с де­цом обо­ле­лом од це­ле­брал­не па­ра­ли­зе.

„Мар­ка смо те­сти­ра­ли у ју­ну у деч­јој бол­ни­ци у Но­вом Са­ду. Ре­зул­та­ти су из­у­зет­но охра­бру­ју­ћи. Де­ца му се обра­ћа­ју као са­рад­ни­ку и ако ’Мар­ко’ аде­кват­но во­ди ди­ја­лог с њи­ма, мо­же да их под­стак­не на по­ве­ћа­ни на­пор. Јед­ну де­вој­чи­цу, ко­ја је те­шко хо­да­ла, Мар­ко је по­хва­лио да хо­да ле­по и она је би­ла ја­ко по­но­сна и до­би­ла је же­љу да још ви­ше ве­жба”, ис­ти­че Бо­ро­вац.