Шпанија – европски микрокосмос

Шпански полицајци и жандарми у недељу су пробали да спрече одржавање каталонског референдума о независности физичким нападима на гласаче који су кренули на биралишта. Тукли су их пендрецима. Гађали гуменим мецима. Вукли за косу и по поду док су их истеривали са бирачких места. Да се тако нешто догодило негде другде, Европа би већ изразила забринутост, упозорила да се морају поштовати право на слободу изражавања, окупљања и гласања и припретила санкцијама. Тиме што сада ћуте, Европљани поричу реалност у којој су и они постали повод за саопштења и „изражавање забринутости”.

Каталонци су организовали масовне протесте и генерални штрајк да би исказали револт против насиља државе над бирачима. Државни службеници нису отишли на посао, метро је обустављен, а неке од главних саобраћајница су затворене. Демонстранти су, како је пренео лист „Периодико”, испред седишта Народне странке, конзервативне партије шпанског премијера Маријана Рахоја, узвикивали: „Фашисти!” Више од 90 одсто изашлих на референдум гласало је за одвајање од остатка земље, али Мадрид не признаје ни да се плебисцит одржао, а камоли резултате гласања јер шпански устав не дозвољава изјашњавање о отцепљењу. Каталонски парламент није прогласио осамостаљење, иако је тамошњи премијер Карлес Пуђдемонт оценио да је референдум био „валидан и обавезујући” и најавио каталонску декларацију независности. Иако није добио подршку Европе, Пуђдемонт је био у праву када је оценио да Брисел склања главу од проблем и да је Каталонија „европско питање”, а не „унутрашње шпанско питање” као што су истицали поједини званичници.

Чини се да је у Каталонији Европа дошла у додир са сопственим демонима, особинама које је приписивала другима. И она је стављена пред изазов народног незадовољства и сепаратизма. И она је у стању да примени насиље над сопственим држављанима. У Барселони су пребијани не хулигани, не ни демонстранти, већ гласачи, што је најутицајније светске медије попут Си-Ен-Ена навело да подсете публику да је Шпанија до пре само 42 године била фашистичка диктатура.

Европа није осудила насиље у Барселони да не би охрабрила сепаратисте на осталим неуралгичним тачкама: Баскији, италијанској Ломбардији, француској Корзици, белгијској Фландрији или румунској Трансилванији. Ове земље мора да су помно пратиле ситуацију на барселонским улицама и гледале шта је све Брисел спреман да толерише чланици која  брани територијални интегритет. Да се изазови не завршавају на Иберијском полуострву, сматра и чешки председник Милош Земан, који је изјавио да ће за Каталонијом кренути и Шкотска, можда чак и Баварска.

Према оценама шпанских медија, велики део кривице лежи на Рахоју, који је годинама игнорисао притужбе Каталонаца. А шта ако се и Европа слично понаша? Колико ће још гурати под тепих проблем са неуспешном интеграцијом муслиманских имиграната? Или са незадовољством грађана због штедње? Могло би да се испостави да је каталонски бунт само „трејлер” за будућа дешавања. Иако је Европа  утемељена на принципу да су њено демократско уређење и доминација партија левог или десног центра гарант мира, стабилности и суживота различитих народа, „Гардијан” оцењује да Каталонци оспоравају тај став као што су га раније оспорили Британци гласајући за брегзит. Барселона је уздрмала легитимитет Шпаније као што су Британци уздрмали легитимитет ЕУ. Каталонци су се побунили против централне владе, удаљене и отуђене бирократије, престонице која не разуме њихов језик, а која намеће порезе и правила и узима више новца него што враћа, што су исте оне притужбе које имају и евроскептици на рачун Брисела. Зато шпански социолог Карлос Делклос у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу” закључује да је „Шпанија микрокосмос европске егзистенцијалне кризе” и да се сада поставља питање „да ли један уставни поредак (шпански или европски) може гарантовати демократску владавину међу различитим нацијама”.