Španija – evropski mikrokosmos

Španski policajci i žandarmi u nedelju su probali da spreče održavanje katalonskog referenduma o nezavisnosti fizičkim napadima na glasače koji su krenuli na birališta. Tukli su ih pendrecima. Gađali gumenim mecima. Vukli za kosu i po podu dok su ih isterivali sa biračkih mesta. Da se tako nešto dogodilo negde drugde, Evropa bi već izrazila zabrinutost, upozorila da se moraju poštovati pravo na slobodu izražavanja, okupljanja i glasanja i pripretila sankcijama. Time što sada ćute, Evropljani poriču realnost u kojoj su i oni postali povod za saopštenja i „izražavanje zabrinutosti”.

Katalonci su organizovali masovne proteste i generalni štrajk da bi iskazali revolt protiv nasilja države nad biračima. Državni službenici nisu otišli na posao, metro je obustavljen, a neke od glavnih saobraćajnica su zatvorene. Demonstranti su, kako je preneo list „Periodiko”, ispred sedišta Narodne stranke, konzervativne partije španskog premijera Marijana Rahoja, uzvikivali: „Fašisti!” Više od 90 odsto izašlih na referendum glasalo je za odvajanje od ostatka zemlje, ali Madrid ne priznaje ni da se plebiscit održao, a kamoli rezultate glasanja jer španski ustav ne dozvoljava izjašnjavanje o otcepljenju. Katalonski parlament nije proglasio osamostaljenje, iako je tamošnji premijer Karles Puđdemont ocenio da je referendum bio „validan i obavezujući” i najavio katalonsku deklaraciju nezavisnosti. Iako nije dobio podršku Evrope, Puđdemont je bio u pravu kada je ocenio da Brisel sklanja glavu od problem i da je Katalonija „evropsko pitanje”, a ne „unutrašnje špansko pitanje” kao što su isticali pojedini zvaničnici.

Čini se da je u Kataloniji Evropa došla u dodir sa sopstvenim demonima, osobinama koje je pripisivala drugima. I ona je stavljena pred izazov narodnog nezadovoljstva i separatizma. I ona je u stanju da primeni nasilje nad sopstvenim državljanima. U Barseloni su prebijani ne huligani, ne ni demonstranti, već glasači, što je najuticajnije svetske medije poput Si-En-Ena navelo da podsete publiku da je Španija do pre samo 42 godine bila fašistička diktatura.

Evropa nije osudila nasilje u Barseloni da ne bi ohrabrila separatiste na ostalim neuralgičnim tačkama: Baskiji, italijanskoj Lombardiji, francuskoj Korzici, belgijskoj Flandriji ili rumunskoj Transilvaniji. Ove zemlje mora da su pomno pratile situaciju na barselonskim ulicama i gledale šta je sve Brisel spreman da toleriše članici koja  brani teritorijalni integritet. Da se izazovi ne završavaju na Iberijskom poluostrvu, smatra i češki predsednik Miloš Zeman, koji je izjavio da će za Katalonijom krenuti i Škotska, možda čak i Bavarska.

Prema ocenama španskih medija, veliki deo krivice leži na Rahoju, koji je godinama ignorisao pritužbe Katalonaca. A šta ako se i Evropa slično ponaša? Koliko će još gurati pod tepih problem sa neuspešnom integracijom muslimanskih imigranata? Ili sa nezadovoljstvom građana zbog štednje? Moglo bi da se ispostavi da je katalonski bunt samo „trejler” za buduća dešavanja. Iako je Evropa  utemeljena na principu da su njeno demokratsko uređenje i dominacija partija levog ili desnog centra garant mira, stabilnosti i suživota različitih naroda, „Gardijan” ocenjuje da Katalonci osporavaju taj stav kao što su ga ranije osporili Britanci glasajući za bregzit. Barselona je uzdrmala legitimitet Španije kao što su Britanci uzdrmali legitimitet EU. Katalonci su se pobunili protiv centralne vlade, udaljene i otuđene birokratije, prestonice koja ne razume njihov jezik, a koja nameće poreze i pravila i uzima više novca nego što vraća, što su iste one pritužbe koje imaju i evroskeptici na račun Brisela. Zato španski sociolog Karlos Delklos u autorskom tekstu u „Njujork tajmsu” zaključuje da je „Španija mikrokosmos evropske egzistencijalne krize” i da se sada postavlja pitanje „da li jedan ustavni poredak (španski ili evropski) može garantovati demokratsku vladavinu među različitim nacijama”.