Зоричин салаш за напуштене куце

Нови Сад – Златни ритривер Плави, који се радује свакој посети, мешанци Бруно и Пепе, који је недавно пронађен на оближњој прузи, бивши полицијски лабрадор Лулу, тринаестогодишња Стела и још 114 напуштених паса, нови дом су пронашли на салашу надомак села Будисава, код Новог Сада. Зорица Дамјановић, власница и управница азила који је основан у оквиру Друштва за заштиту животиња „Европска иницијатива 17”, каже за „Политику” да је све почело деведесетих година, када је приметила да се њена ћерка Јелена јако плаши паса које среће на улици. Да би боље упознала ове племените животиње, купила јој је кућног љубимца, малтезера Белу. Зорица се сећа да се, недуго затим, испред њихове зграде појавио напуштени мешанац. Назвали су га Клемпа, хранили и неговали у улазу, и штитили од комшија који су били агресивни према њему.

– Тада сам решила да учиним све што могу да сви напуштени, повређени, тучени, везивани пси нађу уточиште. Са другарицом Славицом направила сам први азил у шуми изнад Ветеринарског факултета у Београду. Збринули смо њих шездесетак, сваки дан им носили храну и обезбеђивали неопходну негу. Брзо се то прочуло, а мене је живот одвео на другу страну. Вратила сам се у мој Нови Сад, и све уживање сам пронашла на салашу са псима, за чији живот не престајем да се борим. Оне који ме питају какве користи имам од тога и колико зарађујем, уместо одговора, позивам да дођу на салаш, у азил „Бела“, назван по првом псу љубимцу моје ћерке – каже Зорица.

Азил је основан пре пет година, када је председница Друштва за заштиту животиња из Ђурђева Моника Брукнер упознала Зорицу Дамјановић и одлучила да јој купи салаш на којем би она могла да направи азил за напуштене псе. Зорица је салаш преуредила, од штале је направила кућицу са кухињом и собицом за ноћење радника, цвећем и зеленилом је оплеменила улаз у салаш... Иако и даље све изгледа сасвим скромно, Зорица тврди да је то божанствен простор.

– Комшије из села тешко се мире са тим да пси живе у близини, смета им што ноћу лају, тако да смо стално изложени и најгрубљим претњама: да ће их отровати, да ће звати ловце. Не разумем тај став да је у овој земљи пас ништа, да не треба да живи – каже Зорица и додаје да се околина, полако, ипак навикава на њено присуство. Сада је, каже, често зову да уради стерилизацију паса у њиховим двориштима.

Иначе, азил „Бела“ је једини у новосадском атару који штити и негује напуштене псе. Приликом избора локације испоштоване су све законске обавезе, да припада атару а не насељеном месту, као и да је 500 метара удаљен од најближих кућа. Поносна власница каже да су недавно завршили комплетно чиповање и вакцинацију против беснила.

– Дневно нам је потребно око 400 килограма хране: 200 векни старог хлеба, џак и по конфиската, око 60 килограма гранула. Помажу ми добри људи, они који воле животиње, највише Новосадски хуманитарни центар и Перо Мандић. Стално се борим за који килограм хране више, али погледајте их – они фантастично изгледају – поносно истиче Зорица.

Недавно је градоначелница Новог Сада Маја Гојковић донела одлуку да се распише тендер за смештај паса и мачака у прихватилиште, за које град даје 17 милиона динара. Зорица каже да услови тендера одговарају некоме ко има десетине хиљада евра, а не њој, која само захваљујући донацијама добрих људи издржава напуштене љубимце.

– Стално ме питају шта ће ми толико пси и шта радим са њима. Не радим ништа, осим што им омогућавам да живе! Срце ми се цепа кад морам да одбијем да примим неку нову куцу, јер нема више места. Ипак, надамо се бољим данима – закључује Зорица.