Мило Ђукановић је сам одлучио да не руководи државом

Мило Ђукановић пре годину дана је управо „Политици” рекао да односи Србије и Црне Горе никада нису били бољи. Слажете ли се данас са таквом Ђукановићевом оценом?

Историја наших односа је врло комплексна и може се посматрати с различитих позиција. Добро је познато да су ти односи били амбивалентни и условљени околностима унутар наших земаља и ван њих. С друге стране, имамо државне потребе и интересе у делу економије, инфраструктуре, увоза и извоза, туризма, који имају своје природније токове.

Претпостављам да је ваш фокус на политичким релацијама, па могу да потврдим да су у поређењу са последњом деценијом, односи на нивоу руководстава знатно бољи. Уређенији односи резултат су и решених дилема око питања државности и Србије и Црне Горе. Црна Гора је повратила самосталност 2006, постала чланица НАТО-а ове године и остварила мерљив напредак у делу европских интеграција, што нашу политику чини стаблином и јасно оријентисаном. Имајући у виду осетљивост појединих питања у региону, уверени смо да црногорска конзистентна политика даје само позитиван допринос његовој стабилности.

У Србији не деле сви ентузијазам господина Ђукановића. Многе примедбе на лош положај Срба у Црној Гори пре свега се односе на чињеницу да они нису укључени у рад државних институција пропорционално својој бројности.

Црна Гора је грађанска држава и то је вредност коју и те како брижљиво његујемо и којом се поносимо. У тешким временима, у деценијама сукоба и конфликата у региону, Црна Гора је сачувала свој мултиетнички и мултиверски склад, на добробит свих грађана, без обзира на национално изјашњавање. У томе Срби у Црној Гори не представљају изузетак. Примедбе које се тичу наводно лошег положаја српске заједнице у Црној Гори видим као покушај појединих политичара или групација да манипулацијом јавности себи стварају простор за врло лагодно опстајање на политичкој сцени.

Напомињем да сам у потпуности посвећен и наставићу да се оштро борим против злоупотребе и манипулације националним, верским и другим осећањима грађана, јер нас је то у прошлости све заједно скупо коштало. Пред нама је задатак економског јачања, добре инвестиционе климе која отвара нова радна места за све способне и вредне грађане, слободне да се у Црној Гори национално изјашњавају како год желе.

Колико односе Подгорице и Београда оптерећују текући правосудни случајеви, попут захтева Црне Горе за изручење Светозара и Милоша Маровића, или суђење српским држављанима у афери „Државни удар”? Хоће ли и то бити једна од тема ваших разговора са званичницима у Београду?

Ово су специфичне теме, које је тешко коментарисати, јер нису из надлежности законодавне власти коју представљам. Односи наших држава морају бити засновани на законом утврђеним процедурама и у складу с међународном праксом. У оба случаја која помињете мислим да је од највећег интереса потпуна сарадња наших правосудних органа. Афера „Државни удар”, чији је ток директно доступан јавности, представља случај који доста оптерећује политичку сцену Црне Горе и сви с нестрпљењем очекујемо њен судски епилог.

Једно од нерешених питања између две земље јесте и двојно држављанство. Да ли ћете, заједно са Србијом, тражити решење које би задовољило грађане обе земље? И какво би оно могло бити?

Сагласно величини земље и бројности популације, Црна Гора, као и друге сличне државе, има рестриктиван закон о држављанству и није реално очекивање да ће се то изменити. Извесно је да и једни и други тежимо чланству у широј заједници европских народа, када ће ова питања имати свој природни ток и логично разрешење.

У Србији се припрема декларација о заштити српског језика и идентитета Срба у региону. Сматрате ли да су српски језик и идентитет Срба у Црној Гори угрожени?

Заиста не сматрам. Уставом Црне Горе и законима заштита права на језик и друга права су широко обезбеђени, те верујем да Црна Гора може бити апострофирана као позитиван пример. Декларације, меморандуми и сличне иницијативе, на основу искустава из ближе прошлости, изазивају бојазан да се мимо државних политика и добросуседских односа покушавају уредити нека важна питања. Надам се да ће о њиховој осетљивости иницијатори декларације водити рачуна.

С друге стране, посебно желим да истакнем значај образовања и просвећености за будућност наших друштава, те потребу да се много више учи, чита добра литература. Рекао бих да нам нису угрожени језици, већ опште образовање, познавање сопствене и култура других држава и народа.

Различите су спекулације о даљој политичкој судбини Мила Ђукановића, као најдуговечнијег владара у Европи. На којој га позицији видите? Можда као кандидата за председника Црне Горе?

Господин Ђукановић је, по избору грађана, дуго био на челним политичким позицијама у Црној Гори. Сада је, по сопственом избору, ван оперативног вођења државе, али је на челу највеће политичке партије. Какву год одлуку да донесе у вези са својим будућим политичким ангажманом, он свакако представља најмаркантнију политичку фигуру новије црногорске историје. То му не могу оспорити ни најљући противници.

Претпостављам да о томе помало знате. И ви сте, заједно са Ђукановићем, у младости били члан Председништва Савеза социјалистичке омладине Југославије, организације која је изнедрила многе моћне кадрове широм бивше СФРЈ током последње три деценије.

Савез социјалистичке омладине јесте био расадник, не само политичара, него младих људи са различитим амбицијама. Дружили смо се, васпитавани смо да волимо своју земљу и међу екипом са којом сам и данас у контакту шовинизам није ни могао да буде политичка опција. Кад је реч о генерацији којој Ђукановић и ја припадамо, могу да се нашалим и кажем да је та 1962. очигледно била добра година. Али морам да приметим да је током наших политичких каријера било и мимоилажења. Ја сам се пронашао у социјалдемократској идеји и од почетка сам заговарао посебност Црне Горе и потребу враћања њене независности. Време ми је дало за право.