Milo Đukanović je sam odlučio da ne rukovodi državom

Milo Đukanović pre godinu dana je upravo „Politici” rekao da odnosi Srbije i Crne Gore nikada nisu bili bolji. Slažete li se danas sa takvom Đukanovićevom ocenom?

Istorija naših odnosa je vrlo kompleksna i može se posmatrati s različitih pozicija. Dobro je poznato da su ti odnosi bili ambivalentni i uslovljeni okolnostima unutar naših zemalja i van njih. S druge strane, imamo državne potrebe i interese u delu ekonomije, infrastrukture, uvoza i izvoza, turizma, koji imaju svoje prirodnije tokove.

Pretpostavljam da je vaš fokus na političkim relacijama, pa mogu da potvrdim da su u poređenju sa poslednjom decenijom, odnosi na nivou rukovodstava znatno bolji. Uređeniji odnosi rezultat su i rešenih dilema oko pitanja državnosti i Srbije i Crne Gore. Crna Gora je povratila samostalnost 2006, postala članica NATO-a ove godine i ostvarila merljiv napredak u delu evropskih integracija, što našu politiku čini stablinom i jasno orijentisanom. Imajući u vidu osetljivost pojedinih pitanja u regionu, uvereni smo da crnogorska konzistentna politika daje samo pozitivan doprinos njegovoj stabilnosti.

U Srbiji ne dele svi entuzijazam gospodina Đukanovića. Mnoge primedbe na loš položaj Srba u Crnoj Gori pre svega se odnose na činjenicu da oni nisu uključeni u rad državnih institucija proporcionalno svojoj brojnosti.

Crna Gora je građanska država i to je vrednost koju i te kako brižljivo njegujemo i kojom se ponosimo. U teškim vremenima, u decenijama sukoba i konflikata u regionu, Crna Gora je sačuvala svoj multietnički i multiverski sklad, na dobrobit svih građana, bez obzira na nacionalno izjašnjavanje. U tome Srbi u Crnoj Gori ne predstavljaju izuzetak. Primedbe koje se tiču navodno lošeg položaja srpske zajednice u Crnoj Gori vidim kao pokušaj pojedinih političara ili grupacija da manipulacijom javnosti sebi stvaraju prostor za vrlo lagodno opstajanje na političkoj sceni.

Napominjem da sam u potpunosti posvećen i nastaviću da se oštro borim protiv zloupotrebe i manipulacije nacionalnim, verskim i drugim osećanjima građana, jer nas je to u prošlosti sve zajedno skupo koštalo. Pred nama je zadatak ekonomskog jačanja, dobre investicione klime koja otvara nova radna mesta za sve sposobne i vredne građane, slobodne da se u Crnoj Gori nacionalno izjašnjavaju kako god žele.

Koliko odnose Podgorice i Beograda opterećuju tekući pravosudni slučajevi, poput zahteva Crne Gore za izručenje Svetozara i Miloša Marovića, ili suđenje srpskim državljanima u aferi „Državni udar”? Hoće li i to biti jedna od tema vaših razgovora sa zvaničnicima u Beogradu?

Ovo su specifične teme, koje je teško komentarisati, jer nisu iz nadležnosti zakonodavne vlasti koju predstavljam. Odnosi naših država moraju biti zasnovani na zakonom utvrđenim procedurama i u skladu s međunarodnom praksom. U oba slučaja koja pominjete mislim da je od najvećeg interesa potpuna saradnja naših pravosudnih organa. Afera „Državni udar”, čiji je tok direktno dostupan javnosti, predstavlja slučaj koji dosta opterećuje političku scenu Crne Gore i svi s nestrpljenjem očekujemo njen sudski epilog.

Jedno od nerešenih pitanja između dve zemlje jeste i dvojno državljanstvo. Da li ćete, zajedno sa Srbijom, tražiti rešenje koje bi zadovoljilo građane obe zemlje? I kakvo bi ono moglo biti?

Saglasno veličini zemlje i brojnosti populacije, Crna Gora, kao i druge slične države, ima restriktivan zakon o državljanstvu i nije realno očekivanje da će se to izmeniti. Izvesno je da i jedni i drugi težimo članstvu u široj zajednici evropskih naroda, kada će ova pitanja imati svoj prirodni tok i logično razrešenje.

U Srbiji se priprema deklaracija o zaštiti srpskog jezika i identiteta Srba u regionu. Smatrate li da su srpski jezik i identitet Srba u Crnoj Gori ugroženi?

Zaista ne smatram. Ustavom Crne Gore i zakonima zaštita prava na jezik i druga prava su široko obezbeđeni, te verujem da Crna Gora može biti apostrofirana kao pozitivan primer. Deklaracije, memorandumi i slične inicijative, na osnovu iskustava iz bliže prošlosti, izazivaju bojazan da se mimo državnih politika i dobrosusedskih odnosa pokušavaju urediti neka važna pitanja. Nadam se da će o njihovoj osetljivosti inicijatori deklaracije voditi računa.

S druge strane, posebno želim da istaknem značaj obrazovanja i prosvećenosti za budućnost naših društava, te potrebu da se mnogo više uči, čita dobra literatura. Rekao bih da nam nisu ugroženi jezici, već opšte obrazovanje, poznavanje sopstvene i kultura drugih država i naroda.

Različite su spekulacije o daljoj političkoj sudbini Mila Đukanovića, kao najdugovečnijeg vladara u Evropi. Na kojoj ga poziciji vidite? Možda kao kandidata za predsednika Crne Gore?

Gospodin Đukanović je, po izboru građana, dugo bio na čelnim političkim pozicijama u Crnoj Gori. Sada je, po sopstvenom izboru, van operativnog vođenja države, ali je na čelu najveće političke partije. Kakvu god odluku da donese u vezi sa svojim budućim političkim angažmanom, on svakako predstavlja najmarkantniju političku figuru novije crnogorske istorije. To mu ne mogu osporiti ni najljući protivnici.

Pretpostavljam da o tome pomalo znate. I vi ste, zajedno sa Đukanovićem, u mladosti bili član Predsedništva Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, organizacije koja je iznedrila mnoge moćne kadrove širom bivše SFRJ tokom poslednje tri decenije.

Savez socijalističke omladine jeste bio rasadnik, ne samo političara, nego mladih ljudi sa različitim ambicijama. Družili smo se, vaspitavani smo da volimo svoju zemlju i među ekipom sa kojom sam i danas u kontaktu šovinizam nije ni mogao da bude politička opcija. Kad je reč o generaciji kojoj Đukanović i ja pripadamo, mogu da se našalim i kažem da je ta 1962. očigledno bila dobra godina. Ali moram da primetim da je tokom naših političkih karijera bilo i mimoilaženja. Ja sam se pronašao u socijaldemokratskoj ideji i od početka sam zagovarao posebnost Crne Gore i potrebu vraćanja njene nezavisnosti. Vreme mi je dalo za pravo.