Окршај Леденог и Супердеришта

Сваки меч је живот у минијатури – својевремено је изјавио Андре Агаси, алудирајући на то како се на терену, сабијено у кратком времену, интензивно проживи и љубав и мржња, и опсесије и сузе, и зној и патња, и искрена срећа и падови и уздизања... Само, што ми – публика, то до краја не разумемо, јер нисмо у њиховој кожи. У кожи тенисера, тих модерних, а у суштини веома усамљених гладијатора што у свакој борби прво победе и своје срце, и свој ум па тек онда и противника на терену.

И управо је ту негде суштина шведско-данско-финског филма „Борг и Мекинро” (Борг вс МцЕнрое) Јануса Меца Педерсена, данског редитеља са дужим радом и у Јужној Африци. Готово класичне историјско-спортске драме којој само мало недостаје па да буде и сјајно и незаборавно филмско дело. Баш као што су заувек незаборавни остали јунаци из филмског наслова – Швеђанин Бјерн Борг и Американац Џон Мекинро. Ово јесте филм о њима.

Или, још тачније, филм о историјском мечу на зеленој трави Вимблдона 1980. године када је Борг поново освојио пехар, пети у узаступном низу. Али, тек пошто га је Мекинро надљудским напорима и до последњих секунди крајње неизвесности добрано намучио, наговештавајући тако и могућу смену на месту број један на АТП листи. Наговештавајући и скорашње повлачење Борга са терена у својој (тек) 26. години...

Оно на шта је редитељ Мец Педерсен највише фокусиран јесу психолошки сложене стране унутрашњег живота врхунских тенисера, што тако ретко у стварном животу излази на видело и пред очи јавности која се, по правилу, увек задовољава само пуком спољашњошћу тениског „путујућег циркуса”. Публици и љубитељима тениса, подстакнутим бомбастичним медијским написима и репортажама, готово да је једино, тих осамдесетих, било важно да ли ће Ледени „збрисати са терена” оно несносно и у то време неспортски пргаво америчко Супердериште. То да се иза спољашњости Леденог – наизглед увек хладнокрвног Швеђанина Бјерна Борга крије прави вулкан, а да иза Мекинроа као Супердеришта заправо стоји амбициозни посвећеник спорту, фрустриран медијским неправдама, мало кога је заиста занимало.

У том смислу филм „Борг и Мекинро” добија велики број позитивних поена. Гледаоцу дозвољава прилично дубоко урањање у унутрашњи свет спортиста пред одлучујуће спортске борбе и упознаје са њиховим дуготрајним (још од детињства) кривудавим и тешким путем саможртвовања до врхунских резултата.

Највише заслуга за то треба приписати изврсним глумачким перформансима шведског глумца Сверира Гуднасона, који чак и физички подсећа на Борга, али и Шаје Лабафа којем је лик „негативца” Мекинроа удобно легао. Гуднасон деликатно, а крајње убедљиво води гледаоца на путовање до унутрашњих превирања, опсесија, маније, екстремног стреса који сваки спортиста проживљава у данима и сатима пред меч, који треба да задиви цео свет пун високих ишчекивања...

Биографске детаље из живота и Борга и Мекинроа редитељ Мец Педерсен износи на класичан начин, уз помоћ равномерно распоређених флешбекова (тако се у лику младог Борга нашао његов стварни син Лео), што је сасвим адекватно његовом опредељењу да свеукупна естетика филма има неку врсту патине. Захваљујући томе прилично убедљиво се дочарава једно историјско-спортско време. Најефектније сцене су смештене у двадесетак минута самог вимблдонског финала и тада филм поприма обрисе правог трилера у пет сетова. Узбудљиво и за поштовање...

Све у свему, филм „Борг и Мекинро” се сасвим лепо, повремено чак уживајући гледа. Уз то, помаже да се боље разуме свет врхунског тениса и тенисера. Па и самог Новака Ђоковића, коме после овог филма ама баш ништа више не могу замерати.