Шојблеова политика и после Шојблеа

Да је Макрон схватио да ће морати још поприлично да убеђује Берлин могло се закључити из његовог недавног говора на Универзитету у Франкфурту, када је поново позвао Меркелову да удружи снаге са њим и уђе у дебату о реформама ЕУ.

„Сматрам да је неопходно да почнемо дебату и да имамо годину дана да појаснимо и исцртамо заједничку мапу пута. То је шта бих волео да радим долазећи у више наврата у Немачку и зашто позивам канцеларку да дође у Француску и чини то исто, баш као остали лидери који су за то вољни.”

Баш у тој вољи је и проблем, будући да немачки водећи политичари уопште нису вољни да тако лако дебатују о Макроновом предлогу о заједничком буџету еврозоне и заједничком министру финансија, будући да у том предлогу виде замаскирану жељу да се национални дугови чланица еврозоне удруже на једно место те да тиме Немачка буде принуђена да покрива дугове економски слабијих чланица.

Да је то заправо један од разлога за опрезно реаговање Меркелове на Макронову визију реформе ЕУ потврдила је сама канцеларка. Меркелова заправо сасвим сигурно не жели да се овом темом детаљније бави све док не заврши коалиционе договоре о влади у којима ће највероватније место министра финансија препустити немачким либералима (ФДП). Било да то буде енергични шеф ФДП-а Кристијан Линднер или њен искусни и времешни функционер Херман Ото Золмс, курс је познат – традиционална немачка политика строге финансијске „политике реда”. Док је Золмс познат по реченици: „Пазите, немачки порески обвезници, сада се иде на ваше новчанике”, Линднер је познат по веома директним порукама да се немачким новцем неће покривати француска јавна потрошња.

Немце је највише запрепастило то што Макрон предлаже да 19 чланица еврозоне у буџет ове монетарне уније уплаћује три до четири одсто свог бруто друштвеног производа (БДП) те да се из тог буџета финансирају дугови. Немачка је 2015. у касу ЕУ уплатила око 25 милијарди евра, што је било 0,8 њеног БДП-а, а то значи да би, по Макрону, убудуће за ЕУ требало да даје између 94 и 125 милијарди евра.

Чак ако се изузме овај аспект, у највећем делу немачке политичке елите дубоко су укорењене Шојблеове идеје о фискалној дисциплини и дубљим европским интеграцијама, које неће подразумевати да Немци плаћају решавање туђих финансијских проблема. Међутим, и сам Шојбле се побринуо да другима буду јасније његове идеје.

Док су му минулог понедељка у Луксембургу остали министри финансија еврозоне давали опроштајне поклоне у виду новчанице од 100 евра са његовим ликом, потписа на застави ЕУ и скупоцене флаше вина, Шојбле је њима „поклонио” три стране незваничног документа у којем је изнео свој концепт даље интеграције еврозоне, супротан од Макроновог.

Према сазнањима „Шпигла”, у документу се Шојбле залаже да се актуелни европски фонд за финансијско спасавање посрнулих чланица еврозоне (ЕСМ) прошири тако да прерасте у неку врсту европског монетарног фонда који би имао „јачу, неутралну улогу” и уместо Европске комисије контролисао да ли чланице еврозоне поштују правила о дозвољеној висини јавних дугова и буџетског дефицита. ЕСМ би био одговоран и за „будуће реструктурисање и координацију дугова” по механизму који би се заснивао на томе да у случају посрнућа неке чланице дође до „фер поделе терета између ЕСМ-а и приватних поверилаца”.

За Макронову идеју о великом буџету еврозоне истиче се да „није неопходна”, док се удруживање националних дугова одбацује као нешто што би само „купило време али и поновило грешке држава из прошлости”.