Šojbleova politika i posle Šojblea

Da je Makron shvatio da će morati još poprilično da ubeđuje Berlin moglo se zaključiti iz njegovog nedavnog govora na Univerzitetu u Frankfurtu, kada je ponovo pozvao Merkelovu da udruži snage sa njim i uđe u debatu o reformama EU.

„Smatram da je neophodno da počnemo debatu i da imamo godinu dana da pojasnimo i iscrtamo zajedničku mapu puta. To je šta bih voleo da radim dolazeći u više navrata u Nemačku i zašto pozivam kancelarku da dođe u Francusku i čini to isto, baš kao ostali lideri koji su za to voljni.”

Baš u toj volji je i problem, budući da nemački vodeći političari uopšte nisu voljni da tako lako debatuju o Makronovom predlogu o zajedničkom budžetu evrozone i zajedničkom ministru finansija, budući da u tom predlogu vide zamaskiranu želju da se nacionalni dugovi članica evrozone udruže na jedno mesto te da time Nemačka bude prinuđena da pokriva dugove ekonomski slabijih članica.

Da je to zapravo jedan od razloga za oprezno reagovanje Merkelove na Makronovu viziju reforme EU potvrdila je sama kancelarka. Merkelova zapravo sasvim sigurno ne želi da se ovom temom detaljnije bavi sve dok ne završi koalicione dogovore o vladi u kojima će najverovatnije mesto ministra finansija prepustiti nemačkim liberalima (FDP). Bilo da to bude energični šef FDP-a Kristijan Lindner ili njen iskusni i vremešni funkcioner Herman Oto Zolms, kurs je poznat – tradicionalna nemačka politika stroge finansijske „politike reda”. Dok je Zolms poznat po rečenici: „Pazite, nemački poreski obveznici, sada se ide na vaše novčanike”, Lindner je poznat po veoma direktnim porukama da se nemačkim novcem neće pokrivati francuska javna potrošnja.

Nemce je najviše zaprepastilo to što Makron predlaže da 19 članica evrozone u budžet ove monetarne unije uplaćuje tri do četiri odsto svog bruto društvenog proizvoda (BDP) te da se iz tog budžeta finansiraju dugovi. Nemačka je 2015. u kasu EU uplatila oko 25 milijardi evra, što je bilo 0,8 njenog BDP-a, a to znači da bi, po Makronu, ubuduće za EU trebalo da daje između 94 i 125 milijardi evra.

Čak ako se izuzme ovaj aspekt, u najvećem delu nemačke političke elite duboko su ukorenjene Šojbleove ideje o fiskalnoj disciplini i dubljim evropskim integracijama, koje neće podrazumevati da Nemci plaćaju rešavanje tuđih finansijskih problema. Međutim, i sam Šojble se pobrinuo da drugima budu jasnije njegove ideje.

Dok su mu minulog ponedeljka u Luksemburgu ostali ministri finansija evrozone davali oproštajne poklone u vidu novčanice od 100 evra sa njegovim likom, potpisa na zastavi EU i skupocene flaše vina, Šojble je njima „poklonio” tri strane nezvaničnog dokumenta u kojem je izneo svoj koncept dalje integracije evrozone, suprotan od Makronovog.

Prema saznanjima „Špigla”, u dokumentu se Šojble zalaže da se aktuelni evropski fond za finansijsko spasavanje posrnulih članica evrozone (ESM) proširi tako da preraste u neku vrstu evropskog monetarnog fonda koji bi imao „jaču, neutralnu ulogu” i umesto Evropske komisije kontrolisao da li članice evrozone poštuju pravila o dozvoljenoj visini javnih dugova i budžetskog deficita. ESM bi bio odgovoran i za „buduće restrukturisanje i koordinaciju dugova” po mehanizmu koji bi se zasnivao na tome da u slučaju posrnuća neke članice dođe do „fer podele tereta između ESM-a i privatnih poverilaca”.

Za Makronovu ideju o velikom budžetu evrozone ističe se da „nije neophodna”, dok se udruživanje nacionalnih dugova odbacuje kao nešto što bi samo „kupilo vreme ali i ponovilo greške država iz prošlosti”.