Кворум

Демократска странка, која је у скупштинском сазиву од 2008. године била стожерна странка парламентарне већине, могла би да напише подужи списак уступака које је морала да учини коалиционим партнерима, да би они, пре свега, обезбедили кворум да се изгласају законски предлози. Понекад је учешће у кворуму било важније од тога како ће неко гласати, јер ако нема кворума не може се ни гласати. Уколико пак, кворум постоји, онда неко може и да не гласа за предлог који му се не свиђа, а да то не утиче на усвајање одлуке или закона, јер постоји већина за његово усвајање. У овом сазиву кворум је био такорећи света реч, јер га није било нимало лако обезбедити ни на седницама скупштинских одбора, ни у пленуму.

Кворум, дакле, сведочи има ли неко већину у Скупштини Србије или нема. Ако већине за владине предлоге нема, иде се на изборе. Све о томе како изгледа намицање већине – до тренутка када ни део одбеглих социјалиста, да не употребимо неку другу реч, није био довољан – може да исприча Зоран Живковић, сада посланик Нове странке, који је у то време био премијер, пошто је на тој функцији  наследио убијеног Зорана Ђинђића. Живковић је то мучење пресекао одласком на изборе, на којима је његова тадашња Демократска странка изгубила власт.

Ретки су били скупштински сазиви у којима кворум није био средство малих партија за уцењивање много већих коалиционих партнера. Српска напредна странка има срећу да у своја последња два сазива баш нико не може да користи ни кворум, ни било шта друго у поменуте сврхе. Зато се ваљда посланици владајуће коалиције, пре свих напредњаци, у последње време тако опуштено понашају према кворуму. Са толиком већином, сваки посланик полази од тога да ће доћи довољно других, да он може и да изостане, јер има нека преча посла од досадног седења у скупштинској клупи. Проблем је настао кад је много њих почело да рачуна на оног другог и тако се стигло да у сазиву, који има већину од 164 посланика, кворум све чешће буде нешто што није лако обезбедити.

Кад кворум постане проблем за некога са двотрећинском већином, то говори да је тај бахат и неодговоран, да не поштује ни институцију, али ни бираче који су га у њу послали да ради у њиховом интересу.  Последња седница на којој се због, како је званично објашњено, квара електронског система гласало ручно, била је пример како не треба радити. Гласање о важним просветним законима претворило се у циркус, пошто је опозиција настојала да докаже да нема кворума за одлучивање, власт инсистирала на томе да има.

Чињеница је да се кворум за почетак гласања намицао два сата, да је потом „цркао” систем, што је опозиционарима било врло сумњиво и што им је дало могућност да то сасвим лепо искористе за оспоравање „ручног изјашњавања”. Напредњацима, јер свака неподопштина у парламенту иде на њихов конто, а на власти је да обезбеди кворум, никако нису потребна нека сумњива гласања. А, за ово „сумњиво” гласање сами су криви, јер, због бахатости и неодговорности, већ неко време кубуре с кворумом. Уместо што оптужују опозицију за, како су истицали, покушаје опструкције и манипулације гласањем, могли би да погледају у своје двориште. Себе ради.