Kvorum

Demokratska stranka, koja je u skupštinskom sazivu od 2008. godine bila stožerna stranka parlamentarne većine, mogla bi da napiše poduži spisak ustupaka koje je morala da učini koalicionim partnerima, da bi oni, pre svega, obezbedili kvorum da se izglasaju zakonski predlozi. Ponekad je učešće u kvorumu bilo važnije od toga kako će neko glasati, jer ako nema kvoruma ne može se ni glasati. Ukoliko pak, kvorum postoji, onda neko može i da ne glasa za predlog koji mu se ne sviđa, a da to ne utiče na usvajanje odluke ili zakona, jer postoji većina za njegovo usvajanje. U ovom sazivu kvorum je bio takoreći sveta reč, jer ga nije bilo nimalo lako obezbediti ni na sednicama skupštinskih odbora, ni u plenumu.

Kvorum, dakle, svedoči ima li neko većinu u Skupštini Srbije ili nema. Ako većine za vladine predloge nema, ide se na izbore. Sve o tome kako izgleda namicanje većine – do trenutka kada ni deo odbeglih socijalista, da ne upotrebimo neku drugu reč, nije bio dovoljan – može da ispriča Zoran Živković, sada poslanik Nove stranke, koji je u to vreme bio premijer, pošto je na toj funkciji  nasledio ubijenog Zorana Đinđića. Živković je to mučenje presekao odlaskom na izbore, na kojima je njegova tadašnja Demokratska stranka izgubila vlast.

Retki su bili skupštinski sazivi u kojima kvorum nije bio sredstvo malih partija za ucenjivanje mnogo većih koalicionih partnera. Srpska napredna stranka ima sreću da u svoja poslednja dva saziva baš niko ne može da koristi ni kvorum, ni bilo šta drugo u pomenute svrhe. Zato se valjda poslanici vladajuće koalicije, pre svih naprednjaci, u poslednje vreme tako opušteno ponašaju prema kvorumu. Sa tolikom većinom, svaki poslanik polazi od toga da će doći dovoljno drugih, da on može i da izostane, jer ima neka preča posla od dosadnog sedenja u skupštinskoj klupi. Problem je nastao kad je mnogo njih počelo da računa na onog drugog i tako se stiglo da u sazivu, koji ima većinu od 164 poslanika, kvorum sve češće bude nešto što nije lako obezbediti.

Kad kvorum postane problem za nekoga sa dvotrećinskom većinom, to govori da je taj bahat i neodgovoran, da ne poštuje ni instituciju, ali ni birače koji su ga u nju poslali da radi u njihovom interesu.  Poslednja sednica na kojoj se zbog, kako je zvanično objašnjeno, kvara elektronskog sistema glasalo ručno, bila je primer kako ne treba raditi. Glasanje o važnim prosvetnim zakonima pretvorilo se u cirkus, pošto je opozicija nastojala da dokaže da nema kvoruma za odlučivanje, vlast insistirala na tome da ima.

Činjenica je da se kvorum za početak glasanja namicao dva sata, da je potom „crkao” sistem, što je opozicionarima bilo vrlo sumnjivo i što im je dalo mogućnost da to sasvim lepo iskoriste za osporavanje „ručnog izjašnjavanja”. Naprednjacima, jer svaka nepodopština u parlamentu ide na njihov konto, a na vlasti je da obezbedi kvorum, nikako nisu potrebna neka sumnjiva glasanja. A, za ovo „sumnjivo” glasanje sami su krivi, jer, zbog bahatosti i neodgovornosti, već neko vreme kubure s kvorumom. Umesto što optužuju opoziciju za, kako su isticali, pokušaje opstrukcije i manipulacije glasanjem, mogli bi da pogledaju u svoje dvorište. Sebe radi.