Аутсајдери

Роман је привилеговани жанр наше савремене књижевности. Посредством институције једне књижевне награде, која се додељује за најбољи роман у једној календарској години, остварује се видан подстицај за интензивније интересовање читалаца за дела савремене књижевности. Често се, при том, читање, поседовање, или барем овлашно познавање појединости из актуелног романа награђеног престижном НИН-овом наградом, у читалачкој и широј јавности тумачи и прихвата као несумњив доказ постојања стабилне и динамичне књижевне сцене. Али, није сасвим тако.

Наиме, на једној страни, читање актуелне (награђене) књиге може да, у позитивном виду, легитимише оне који то чине као особе које су активно заинтересоване и упућене у савремена културна дешавања, док на другој оно обзнањује постојање, наводно, живе и богате књижевне сцене на којој се континуирано, у конструктивном дијалогу, проверавају и потврђују старе и принављају нове књижевноуметничке вредности.

Међутим, и једно и друго је само привид који је у најдубљој, каузалној, вези са трајућим поремећајем друштвених, а посебно културних образаца. Велика књижевна производња ни раније, а ни данас, нужно не подстиче нити обезбеђује уметнички квалитет. Напротив. А друштвена мода читања награђених и медијски оглашених романа само је пуки рецидив минулог времена у коме је књижевност имала наглашенију друштвену улогу. Поготово када је била критички посвећена неким актуелним, а табуисаним, темама.

Данас, живећи у сопственом забрану, лишена шире друштвене подршке и разумевања, она се, најзад, парадоксално домогла привилеговане позиције – окренутости и посвећености себи; свом свету еминентних вредности. Због чега она није ништа мање актуелна, па чак ни друштвено-политички субверзивна. А ако још знамо да јој то није једина ни најважнија функција онда се лакше, без икаквих наслеђених читалачких хипотека, могу да уоче и одређене подударности између неких од најчешће издвајаних романа у минулој сезони.

Подударности које се уочавају између неких тематских, садржинских, као и елемената стваралачког поступка могу да савременим, самосвеснијим, читаоцима обезбеде више задовољства у тексту, као и поузданије увиде у постојање и размену неких доминантних идеја и вредности савременог света и живота. А за такав вид читања и разумевања савремени српски роман је сасвим подесно, чак репрезентативно штиво.

Читаоци неких од, најчешће, издвајаних романа из прошлогодишње продукције могли су да примете како су многи од њих обликовани као фрагментарне, нелинеарне наративне целине. Такви су, најпре, Руски прозор Драгана Великића, али и Вок он Угљеше Шајтинца, потом Лутајући Бокељ Николе Маловића – који је, мада преопширан, свакако најупечатљивије откриће сезоне – као и pH Драшка Милетића па и, у одређеној мери, Турнир грбаваца Ласла Блашковића , Сан о љубави и смрти Филипа Давида и Симана Ранка Рисојевића.

У раздробљеном постисторијском свету и његовој трајућој инверзији вредности фикционално сведочанство о њему може, закључујемо тако, да се искаже само у деловима који се тек накнадно, у читалачкој свести, склапају у кохерентну романескну целину. Добар пример за то је Великићев роман-омнибус. Ти делови могу да буду и, као у Давидовом роману, видно тематски одвојени, а да опет творе одређену романескну целину. Мада са умањеним укупним смисаоним и вредносним учинком. Или да буду, као у роману У. Шајтинца, хотимично, око сасвим лабавих идејних и тематских окосница организовани наративни фрагменти, којима идеал целине непрестано измиче. А који своје смисаоно уцеловљење постижу тек у поетички самосвесној представи оних обавештених читалаца, којима није страна поетичка претпоставка о фрагментарном лику и јанусовској природи модерне књижевности. Тиме се, још једном, потврђује Лиотарова претпоставка о постмодерном ишчезнућу великих нарација.

Потом ће пажљивији читалац који је, при том, склон и синтетизујућем сабирању утисака и закључака, увидети како су јунаци наречених и још понеких издвојених романа, заправо, аутсајдери. Трајно обречени луталаштву, самоћи и животној несрећи. Такав је Великићев Руди Ступар; такав је и Маловићев Нико; такав је и јунак Албахаријевог кратког романа Лудвиг, поготово је такав Лука – јунак романа Пољубац Гордане Ћирјанић. Те, на једној поетичкој жици, ванредно сугестивно изведене књиге о трагичном неспоразуму. Уопште је губитништво и страдање положено у тематску и садржинску основу већине ових романа. Поготово је то случај у алегоријски изведеном роману Филипа Давида – присетимо се речи Валтера Бенјамина: „Алегорије су у царству мисли што руине у царству ствари” – и, као својеврсна пародија жанра писаном роману Шнит Игора Маројевића. С тим што је, мада писан са очигледном тезом, Давидов роман стилски концизнији и ефектнији, док је Маројевићев идејно и тематски веома занимљив, а стилски и значењски, каткада, пренапрегнут до неразумевања.

И још. Један број романа је окренут сасвим ангажованом тематизовању појава из непосредне савремености. Својим јетким, па и лично загрижљивим, опаскама на рачун нашег паланачког менталитета, ксенофобичности, самоуобразиље, раздешене књижевне сцене померених вредности на којој се јунаку-наратору Београд указује као „рај за неморал”, Албахаријев Лудвиг је изразито ангажована, опоро-горка и, уз бројна стандардна својства његовог прозног писма, ефектно и провокативно склопљена књига са више лица. У њој је значењска, тенденциозна једносмерност, која је ризично приближава памфлетској литератури, као изабрани начин за саопштавање одређених, унапред дефинисаних, идеолошких претпоставки ипак, у укупном утиску, немотивисано претегла. Киш је писао како: „Победа моралног принципа убија или писца или књигу”.

И Блашковићев роман-дневник Турнир грбаваца је, једним делом, лику описивања непосредно доживљене стварности доследно окренута књига. Она из перспективе наративизоване субјективности, између осталог, иронично сенчи, проблематизује и опорочава неке парадигматичне појаве и ликове наше актуелне културне сцене. Каткад и директно, препознатљиво, али функционализовано, са мером и стилом. Поетски меланхолично, а сликовито и репрезентативно.

Лик актуелног, смутног доба у овим је романима добио своју уверљиву вишедимензионалну слику по којој се он, парадоксално, може лакше препознати и боље разумети.