Спорење око eвропејства

„Да је Скерлић са толиким енергијама, бићем и сазнањем био Енглез, Немац или Француз, он би прешао све етапе од Истока до крајњег Запада, оседео би, остарио и онемоћао, сахранили би га без суза, са хладним и достојанственим некролозима о величини дела. Завршио би свој посао, однеговао генерације, отхранио наследника и легао у гроб без брига и сирочади. Али, Скерлић је Славен. Умро је на пола речи и за сандуком је ишао дуг ред незбринуте школске и књижевне деце”, написала је Исидора Секулић поводом смрти Јована Скерлића. Тачније је ако се каже да је смогла снаге да то напише. Зна се да је најпознатији српски критичар имао за њено писање углавном речи прекора: сматрао га је превише субјективним и „бизарним”, а њу превише европски настројеном и космополитом.

Само, и он је једном био и Европејац и космополита. Повратник из Западне Европе, из Женеве, ученик позитивисте и рационалисте Гијоа, на повратку затиче полутурску, полуцинцарску варош. Тада почиње поређење са Европом у којој је стекао литерарне, културне и политичке идеале. Осећао је огромно сиромаштво своје земље и хтео да га се она што пре ослободи. Њен највећи задатак биће да друштвеном и духовном реформом уђе у Европу. А то су Енглеска и Француска, не средњоевропска култура коју није признавао, нити немачка коју је презирао. Сањао је о српској култури која ће Запад да упозна непосредно.

Европеизација, од Немањића

Очајавао је када је тврдио да је у Србију „проблематична нова уметност дошла са двадесет година закашњења из треће руке: преко Хрвата који су је упознали код Чеха који су је позајмили од вечитих имитатора и књижевних мајмуна немачких”. Веровао је да у његовој земљи сви треба да буду створени као руком Мештровића док он још није служио Ватикану. Требало је отети се Истоку, али не да би се у Бечу нашао тутор него да се постане права Европа. По њему се основна духовна европеизација већ била одиграла са Немањићима и царом Душаном. У Доситеју је препознао свог претходника западњака на периферији западне цивилизације. Све пре и после Доситеја осећао је као удаљавање од Европе која никада не би ни била близу да није било Вука Караџића.

Онда су дошли Балкански ратови и Скерлић, „популарна и заносна фигура”, улази у воде национализма. Постао је крајње „политички осветљив” и Европу је удаљавао од себе. У том часу појавила се Исидора. Никада он није подржавао писце што пишу лично, а она му се чинила превише субјективном, интелектуалном и неразумљивом публици која је за њега била све у оцени дела. На двобој изазива списатељицу што је већ загазила на пут литерарне афирмације. Повод је била њена прва књига Сапутници: „Ми смо тврда срца и пред собом и пред другима. Меко срце у писанију гђице Сидоније није наше и где то може да буде.” Да би касније отишао и даље: „Није ли писање гђице Сидоније перверзно? Она пошто-пото хоће да покаже да су и Срби интелектуалан народ. Поставља интелектуална питања усред рата. Боље јој је да буде болничарка. Њени „Сапутници” нису здрави за омладину. Анархистични су, чак се у њима јавља и Сотона.”

Лед у срцу, магла у глави

Нажалост, то није било ни последње ни све. Скерлић ће је ујести за срце поводом Писама из Норвешке и књиге Милутина Бојића кога хвали као јунака вреле крви далеко од њених „скандинавујушчих” којима је „лед у срцу, магла у глави, а мртва фраза на уснама”. Још једна рана. Писма је посветила њој најдражој особи – оцу кога је изгубила – „учитељу за цео живот”.

Као Европејац и уредник Српског књижевног гласника желео је култивисан израз, начитаност, уравнотежену реченицу, и све то је Исидора испуњавала. Али, у форми је понекад видео „врсту замке коју лаковерним читаоцима писци постављају да их омађијају и збуне”. Сматрао је и да тајна у књижевности не постоји. Противуречја је поништавао, за нијансе није знао. После његове критике поезија је постајала разголићена, огољена, костур. Дубоко је био уверен да Србија има преча посла него да се бави филозофијом и метафизиком. Сам се, изгледа, најсигурније осећао кад је писао о националној прошлости и о националним јунацима. Ту му је Исидора измакла, Исидора која је писала „учимо од Рембоа, пишимо и живимо из душе не из морања”. Уз то, можда, и то што је жена, лична, сва од нијанси и у противуречностима. Заборавило се да је она још као шеснаестогодишња ученица писала – „Где су Србима гусле” и песму „О српству” коју су ученици рецитовали о Савиндану.

Скерлића је она изразито ценила као „критичара који је дао план српској естетичкој кули” и који је све писце „створио спуштајући се у темеље живота који треба све њих да носи”. Замерала му је „тврду коректност и пресићену строгост богате школе и сигурних реминисценција који доказима и примерима тако рећи писца зазида”. Замерала му је и национализам „велику и опаку ствар која не пита, неће да зна да је космополитизам најчешће питање културе”. Сусрет на Калемегдану, када је у пролазу случајно чула Скерлића како са својом ћеркицом говори француски, а њој замера европејство, постао је чувен. Кажу и да га је у дневнику, који је спалила, проклела.

Опроштај „излишне” списатељице

Ипак, много година касније, сећајући се тог времена, „гоњени космополита” и „излишни писац” објаснила је да су тада сви били у водама национализма и да ни он, као и „сви фанатици велике интелигенције, није грешио крупно, али је понекад пуцао тамо где нема шта да убије”. Пред крај живота му је тај свој велики животни потрес опростила и „спремила на заборав”.

Скерлић умире у тридесет шестој години. Његова исписница Исидора, доживела је осамдесет другу. Можда би Скерлић, да је поживео, променио мишљење о њеном писању. Нажалост, то питање остаје заувек без одговора. Оно што се може тврдити јесте да су се и критичар и списатељица слагали око једног: у Србији је „културни човек увек усамљеник, културни дух у некултурној средини, светлост у мраку”.