Срби нису губитници

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга
Алберто Мангел, канадски писац пореклом из Аргентине, који живи у Француској, светски је познати аутор романа и књига о књижевности, антологија кратких прича, од фантастичних до еротских, есеја „о речима и о свету”, издавач и преводилац.

У „Историји читања” (српски издавач „Светови”), књизи која га је прославила и која је преведена на тридесет и два језика, истражује феномен читања кроз историјске, културолошке и друштвене видове, од Индије, Кине, Персије, Грчке, Рима, преко средњег века и ренесансе до данас. Нашим читаоцима познат је и по сећањима „Разговори с Борхесом” и „Стивенсон под палмама” (издавач „Геопоетика”) и антологији „Врата раја” (ПортаЛибрис, Београд).

Уочи путовања за Србију, где ће идуће недеље учествовати на новосадском фестивалу кратке приче ПРОЗЕФЕСТ, срели смо се са овим непосредним, благим и дискретним писцем на железничкој станици у Паризу, у коме је боравио тек толико да обиђе издаваче, пре него што се вратио у мир свог дома у француској провинцији, у реновираној средњовековној сеоској кући у којој је сместио своју библиотеку од 30.000 књига.

– У књизи „Историја читања” бавите се различитим аспектима феномена читања…

То ме је веома изненадило, јер ми се ова тема чинила очигледном. У доживљају литературе главну улогу има читалац. Писац ствара дело, али никада није његов судија. Он жели да његове књиге буду читане, да их сви познају, да уђу у колективно сећање народа, али читаоци одлучују другачије. Од поплаве књига које су написане, ми, читаоци, бирамо тек понеке, а све остале су осуђене на заборав. То је огромна моћ коју има читалац, да одлучује о томе шта је литература, а шта није. Он је једини који о томе одлучује.

Да ли се однос према читању мењао кроз време?

Историја читања је посебна у смислу што то није активност која еволуира, не креће се од једноставног до сложеног, од горег до бољег и обрнуто. То је историја која се понавља, која ствара и поново открива оно што је већ давно створила. Кад је реч о технологији, на пример, прешли смо са дрвених и камених плоча на ролне папируса, са ролни на кодексе, књиге са наслаганим папирима, а данас се, са компјутерима, враћамо ролнама, јер читамо као у ролнама, чак и на плоче, јер је е-book нека врста плоче.

Да ли друштво утиче на приступ читању?

Од почетка друге половине 20. века у нашим друштвима се одвија оно што је Адорно назвао реификацијом, односно претварањем свега у објекат за размену. То је веома опасно, јер претвара грађане у конзументе и уместо да се промовише откривање књига, како би научили да боље мислимо, ради се обрнуто. Нуде нам бестселере који нас спречавају да мислимо, јер су то површински текстови, са једноставношћу која заглупљује.

Какав је однос писца и читаоца?

Писац кроз читање учи да пише. Борхес је говорио да је велика разлика између писца и читаоца у томе што писац пише оно што може, а читалац чита оно што жели. Та разлика између моћи и желети, између онога што вам је допуштено и онога што сами допустите, јесте основна разлика.

Како читање мења текст?

Наше читање не само да мења текст већ га и ствара. Ако вам кажем да је Павићев роман историјски, документарни текст, читаћете га на један начин. Ако кажем да је то књига за децу, читаћете га на други начин. Сваки пут ћете имати право, јер јадни Павић не може да дође да вам објасни да читате овако или онако. У томе је, такође, моћ читаоца коју не би требало да злоупотребимо, јер наша интерпретација текста не треба да прекорачи границе здравог разума, како каже Умберто Еко.

Милорад Павић је то добро разумео, као што је разумео и снагу читаоца када је дао две верзије свог романа, женску и мушку. Тиме је хтео да покаже, чини ми се, да сваки читалац преображава оно што чита, дакле и женски читалац, а његов задатак као писца је да ово разуме и отвори врата.

Да ли то важи и за наше читање уметничких дела уопште?

Не потпуно. Основна разлика између литературе и других уметности јесте што литература користи исти језик који користимо у свакодневној комуникацији. Сликарство користи слике и боје, музика звук и ритам, игра музику и покрет. Када Шекспир каже „сто”, знамо на шта се односи. Али када Матис стави црвену тачку на слику, нема комуникације, нема тренутног заједничког препознавања смисла. Ово читање значења црвеног код Матиса зависи од многих других речника, симболичног, верског, културног, личног, историјског, много више него у писаном тексту.

Интерпретација текста се одвија на више нивоа. Данте је дао четири нивоа: дословни, симболички, аналошки и смисаони. Када читамо користимо све ове нивое више или мање свесно. Очигледно је да ће читање неког као што је Борхес бити богатије од онога који мало чита и мало зна.

Да ли је Борхесов утицај био пресудан на ваш однос према читању?

Утицај Борхеса био је огроман, али није био једини. Срео сам га у младости, у Буенос Ајресу, док сам радио у књижари, када ме је позвао да му читам јер је био слеп. То што сам био сведок једног тако великог читача као што је он, да слушам његова запажања о читању, била је лекција какву само можемо да замислимо. Али, утицај мојих професора из средње школе био је можда већи, јер сам од њих научио како да читам.

Какав приступ читању је имао Борхес?

За њега је то била практична ствар. Кад је ослепео, 50-их година, мислио је да ће моћи да пише само поезију, зато што је могао да састави песму у глави и потом је издиктира. Када сам га срео, желео је да се опроба у прози, да пише новеле, али је пре тога хтео да обнови велике ауторе новеле које је познавао, попут Киплинга и Хенрија Џејмса.

Тражио ми је да му читам те новеле које је добро познавао, враћао се на поједине одељке, реченице, као механичар који размонтира аутомобил да види како ради, како би направио бољи. То је био веома практичан и за мене веома користан приступ, који ми је помогао да схватим како функционише новела.

Које књиге је волео?

Пошто је био велики читалац имао је и веома одређен укус. Оно што читамо, наша библиотека, одсликава наш портрет; можемо да се препознамо у књигама које читамо. У Борхесовом случају то је било врло одређено. Волео је Стивенсона, Хенрија Џејмса, одређене књиге, као „Бувар и Пекишсе” Флобера, али није волео Балзака, Золу, Виктора Игоа, Мопасана, Лорку. Дао је себи право да чита само оно што је хтео.

У каквом сећању вам је остао Борхес?

Сећам га се као човека блиставе интелигенције, изузетно истанчаног и понекад суровог хумора, који је знао да допре до онога што зовем естетичком истином, знао је да разуме и објасни оно што уметничко дело у нама изазива, пре свега литература пошто је био помало глув за музику, и слеп за сликарство. Сећам га се као веома несрећног човека, за кога је срећа била само у књигама, у речима и литератури; као некога ко је желео да буде човек од акције, велики љубавник, а који то никада није могао да буде и некога ко је био изузетно великодушан.

Борхес је контроверзна фигура у Аргентини због политичких позиција које је заузимао...

Нећу у Србији да причам о његовој контроверзној личности. Борхес је направио бројне политичке гафове и патио од предрасуда људи његове генерације. Био је расиста, сексиста, нагињао је десници, имао је карактеристике које су биле у супротности са његовом интелигенцијом. Али треба рећи да је у време нацизма у Аргентини био један од највећих противника нацизма, у тренутку када је још било могуће да се неко декларише као нациста и када су у Аргентини још постојале нацистичке групе. Увек се противио свим облицима фашизма, али је био и оштар противник комунизма. Заузимао је, дакле, позиције. Након што се руковао са припадницима војне хунте, мучитељима (о томе се доста говорило у Аргентини), „Мајке са мајског трга”, односно мајке несталих (у политичким чисткама), отишле су да му објасне шта се десило. Он им је написао писмо подршке и на тај начин се супротставио влади. У време рата на Малвинима имао је храброст да критикује аргентинску владу која је послала младиће да буду убијени. Био је способан за храбре гестове, али у исто време и за обмане.

Ви сте глобтротер, живели сте у различитим земљама, на различитим континентима. Који је ваш идентитет?

Имам више идентитета. По националности сам Канађанин, то је националност коју сам изабрао. Мислим да не треба да имамо националност која нам је наметнута, то ми личи на принудни брак. Највише бих волео када не би уопште било националности. Не треба некоме из Србије да говорим о ужасима национализма. Честертон је говорио да је рећи: „Моја земља има право или нема право” као да кажемо: „Моја мајка је пијана или трезна”. То није интелигентан, интелектуални аргумент. Дакле, Канађанин по избору, зато што је то друштво у коме се препознајем, Аргентинац зато што сам тамо ишао у школу и зато што нас искуство из младости заувек обележи, Француз, зато што живим у Француској или пре Европљанин, зато што живим у Европи, а зашто не Грк, Римљанин или Картагињанин, зато што волим да будем на страни губитника.

Да ли вас та склоност води у Србију?

Али ви нисте губитници. Ситуација код вас је толико сложена да се не усуђујем ни да дам своје мишљење. Сигурно је, међутим, да још ништа није завршено.

 Шта очекујете од путовања у Србију?

Идем да слушам.