Грађа од које се праве снови

Премијера представе „Бура” Вилијама Шекспира у којој поред режије Никита Миливојевић потписује и адаптацију и сценографију биће изведена у понедељак увече, 23. октобра у 20 сати на сцени позоришта „Душко Радовић”, чиме ова театарска кућа уједно обележава 68. рођендан. Шекспирове јунаке тумаче: Ивана Аџић, Милош Самолов, Милош Анђелковић, Арсеније Тубић, Никола Малбаша, Јована Чуровић, Маја Томашевић и Мина Глигорић, а обукла их је костимограф Јелена Стокућа. Музику се потписали: Јована Чуровић, Маја Томашевић, Мина Глигорић, као и Тадија Милетић који је и асистент редитеља.

Када је написана романтична драма „Бура” (од 1610. до 1611) проблематизовала је колонизацију Америке, али је истрајавала и на три тематска оквира: љубави, похлепној браћи, отимању земље и наметању Просперове владавине. Какав је спој: Шекспир и деца?

 То је и за мене у овом тренутку загонетка. И сам први пут истражујем тај сусрет: Шекспир и дечија публика. Шекспирова дела се наравно играју и за децу, траже се увек изнова различити начини и тумачења. Ако је нешто од  његових дела заиста погодно да се игра за децу, тада је то, мој је утисак, сигурно „Бура”. Недавно ме је  пријатељ питао шта радим и када сам му рекао Шекспирову „Буру” , али за децу, он ми је спонтано одговорио: „Што ви редитељи волите ту „Буру” !? То је истина. У „Бури” је могуће препознати најразличитије садржаје: од романтичних, метафизичких, аутобиографских до филозофских, политичких, а међу свим тим могућим учитавањима за мене у њој постоји и дечији поглед на свет. Ако погледате боље структуру комада, она је потпуно бајковита, има све елементе бајке: магично острво  које је припадало вештици, чаробњака који има натприродне моћи, духове, виле,  чудовишта ...

„Буру” многи сматрају и метафорично камуфлираном политичком драмом, односно параболом о сукобу између људског инстинкта и владавине културе и закона. Не чини ли вам се да је све ово мало прејако за невини дечији свет?

Постоји  слика коју памтим и дуго већ носим у себи, можда  је згодна  за ово о чему разговарамо: понекад, у неким музејима у свету виђам децу узраста између, рецимо, пет и шест година како долазе са својим учитељима у музеје. Гледао сам их како сви заједно седе на поду испред слике Монеа и како им учитељ нешто прича и показује. Поставља им питања у вези са уметничким делом, а они подижу руке и одговарају. То ми је невероватно узбудљива слика. Мислим да ту све почиње, у таквим сусретима. Верујем да и Шекспир за децу може бити такав драгоцен сусрет, у смислу утиска, можда неког унутрашњег помака.  Има једна Јонескова реченица: „ У позоришту  је све дозвољено и све је могуће и ја се увек чудим колико се мало усуђујемо да то искористимо”. Позориште „Душко Радовић” за мене је право  место  у којем можете да се усудите да пробате нешто што се, иначе,  не бисте усудили.

Из које временске дистанце пратимо ово „најмодерније” Шекспирово дело које је прожето идејом нашег доба? Шта се променило од Шекспировог времена до данас?

Радња „Буре” дешава се на неком пустом острву, али у нашој представи то пусто острво практично не постоји . „Бура” ме подсећа на оне дивне кутије које је правио Џозеф Корнел, у којима су увек неки носталгични  „мини светови”, нешто давно изгубљено, препуно дечије фантазије.  То ми је уосталом  и била некаква инспирација за сценографију.  Мислим да је најважније да прича буде визуелно занимљива, да се исприча на визуелно маштовит начин, углавном сам о томе размишљао. И наравно о томе да смо „ми  грађа од које се праве снови” . У том смислу  суштинске ствари се наравно нису измениле, нити ће се изменити,  не само од Шекспира до наших дана , већ много даље, од антике ...

Већ у уторак, само дан после премијере у „Радовићу” путујете у Атину где почињете рад на новој представи. Шта ћете ново понудити грчкој публици? Колико вас различити уметнички светови надахњују?

За мене је то нешто најлепше што сам добио од свога посла. Велика је срећа да можете да мењате градове, позоришта, сусрећете се и сарађујете са различитим људима, мада Атина је после свих ових година за мене на неки начин постала „домаћа средина” , мој живот се непрестано дешава између Београда и Атине. Нова представа коју ћу радити за грчку публику, заправо је адаптација комада „Хероји” Тома Стопарда.