Građa od koje se prave snovi

Premijera predstave „Bura” Vilijama Šekspira u kojoj pored režije Nikita Milivojević potpisuje i adaptaciju i scenografiju biće izvedena u ponedeljak uveče, 23. oktobra u 20 sati na sceni pozorišta „Duško Radović”, čime ova teatarska kuća ujedno obeležava 68. rođendan. Šekspirove junake tumače: Ivana Adžić, Miloš Samolov, Miloš Anđelković, Arsenije Tubić, Nikola Malbaša, Jovana Čurović, Maja Tomašević i Mina Gligorić, a obukla ih je kostimograf Jelena Stokuća. Muziku se potpisali: Jovana Čurović, Maja Tomašević, Mina Gligorić, kao i Tadija Miletić koji je i asistent reditelja.

Kada je napisana romantična drama „Bura” (od 1610. do 1611) problematizovala je kolonizaciju Amerike, ali je istrajavala i na tri tematska okvira: ljubavi, pohlepnoj braći, otimanju zemlje i nametanju Prosperove vladavine. Kakav je spoj: Šekspir i deca?

 To je i za mene u ovom trenutku zagonetka. I sam prvi put istražujem taj susret: Šekspir i dečija publika. Šekspirova dela se naravno igraju i za decu, traže se uvek iznova različiti načini i tumačenja. Ako je nešto od  njegovih dela zaista pogodno da se igra za decu, tada je to, moj je utisak, sigurno „Bura”. Nedavno me je  prijatelj pitao šta radim i kada sam mu rekao Šekspirovu „Buru” , ali za decu, on mi je spontano odgovorio: „Što vi reditelji volite tu „Buru” !? To je istina. U „Buri” je moguće prepoznati najrazličitije sadržaje: od romantičnih, metafizičkih, autobiografskih do filozofskih, političkih, a među svim tim mogućim učitavanjima za mene u njoj postoji i dečiji pogled na svet. Ako pogledate bolje strukturu komada, ona je potpuno bajkovita, ima sve elemente bajke: magično ostrvo  koje je pripadalo veštici, čarobnjaka koji ima natprirodne moći, duhove, vile,  čudovišta ...

„Buru” mnogi smatraju i metaforično kamufliranom političkom dramom, odnosno parabolom o sukobu između ljudskog instinkta i vladavine kulture i zakona. Ne čini li vam se da je sve ovo malo prejako za nevini dečiji svet?

Postoji  slika koju pamtim i dugo već nosim u sebi, možda  je zgodna  za ovo o čemu razgovaramo: ponekad, u nekim muzejima u svetu viđam decu uzrasta između, recimo, pet i šest godina kako dolaze sa svojim učiteljima u muzeje. Gledao sam ih kako svi zajedno sede na podu ispred slike Monea i kako im učitelj nešto priča i pokazuje. Postavlja im pitanja u vezi sa umetničkim delom, a oni podižu ruke i odgovaraju. To mi je neverovatno uzbudljiva slika. Mislim da tu sve počinje, u takvim susretima. Verujem da i Šekspir za decu može biti takav dragocen susret, u smislu utiska, možda nekog unutrašnjeg pomaka.  Ima jedna Joneskova rečenica: „ U pozorištu  je sve dozvoljeno i sve je moguće i ja se uvek čudim koliko se malo usuđujemo da to iskoristimo”. Pozorište „Duško Radović” za mene je pravo  mesto  u kojem možete da se usudite da probate nešto što se, inače,  ne biste usudili.

Iz koje vremenske distance pratimo ovo „najmodernije” Šekspirovo delo koje je prožeto idejom našeg doba? Šta se promenilo od Šekspirovog vremena do danas?

Radnja „Bure” dešava se na nekom pustom ostrvu, ali u našoj predstavi to pusto ostrvo praktično ne postoji . „Bura” me podseća na one divne kutije koje je pravio Džozef Kornel, u kojima su uvek neki nostalgični  „mini svetovi”, nešto davno izgubljeno, prepuno dečije fantazije.  To mi je uostalom  i bila nekakva inspiracija za scenografiju.  Mislim da je najvažnije da priča bude vizuelno zanimljiva, da se ispriča na vizuelno maštovit način, uglavnom sam o tome razmišljao. I naravno o tome da smo „mi  građa od koje se prave snovi” . U tom smislu  suštinske stvari se naravno nisu izmenile, niti će se izmeniti,  ne samo od Šekspira do naših dana , već mnogo dalje, od antike ...

Već u utorak, samo dan posle premijere u „Radoviću” putujete u Atinu gde počinjete rad na novoj predstavi. Šta ćete novo ponuditi grčkoj publici? Koliko vas različiti umetnički svetovi nadahnjuju?

Za mene je to nešto najlepše što sam dobio od svoga posla. Velika je sreća da možete da menjate gradove, pozorišta, susrećete se i sarađujete sa različitim ljudima, mada Atina je posle svih ovih godina za mene na neki način postala „domaća sredina” , moj život se neprestano dešava između Beograda i Atine. Nova predstava koju ću raditi za grčku publiku, zapravo je adaptacija komada „Heroji” Toma Stoparda.