Квадратура балканског троугла

Драган Човић је прихватио такву идеју и најавио да ће о томе разговарати и са званичницима Хрватске приликом посете тој земљи. „Да покушамо градити отворенију сарадњу на овом простору, да људи могу живети по мери човека”, поручио је хрватски члан Председништва БиХ за агенцију Анадолија.

Тим поводом су се и министри спољних послова Србије и Босне и Херцеговине – Ивица Дачић и Игор Црнадак – састали у петак у Сарајеву како би разговарали о сарадњи двеју држава и припремили се за будуће трилатералне састанке на високом нивоу. Црнадак и Дачић су разговарали и о могућности организовања заједничког састанка министара спољних послова Србије, Хрватске и БиХ.

Званична Хрватска за сада није реаговала на Вучићеву идеју да се одржи један такав скуп, било на нивоу председника, односно председавајућег Председништва БиХ, било на нивоу влада, односно Савета министара. На питање „Политике” шта мисле о једном таквом заједничком састанку, нарочито пошто је отказана планирана посета српског председника Загребу, у кабинету Колинде Грабар Китаровић су нам рекли да је председница Хрватске заједно с портпаролом у посети Русији. Ни из владе Андреја Пленковића нису одговорили на имејл шта мисле о идеји трилатералног састанка.

Расправа у Хрватском сабору о закону о хрватским бранитељима у којем је Србија директно оптужена за агресију довела је до нових неспоразума у односима Загреба и Београда. Због тога су почетком октобра два председничка кабинета договорила да се планирана посета Александра Вучића Загребу одложи. У реаговању на одлагање посете Колинда Грабар Китаровић је оставила одшкринута врата за будуће разговоре поручивши да је у „више наврата нагласила да дијалог нема алтернативу у односима са свим суседима, укључујући и Србију”.

Иако решавање неспоразума између ове три државе насталих распадом СФРЈ многима личи на квадратуру балканског троугла, тројни састанак високих званичника Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске сигурно би релаксирао међусобне односе. „Идеја ми се чини занимљивом и о њој треба отворено разговарати. Али нисам сигуран да постоји спремност за један озбиљан и суштински дијалог. Као да се сви држе политичке коректности и не отварају тешка питања, већ их гомилају на  све три стране стварајући тиме одређене фрустрације”, каже др Дејан Јовић, професор Факултета политичких наука у Загребу и ФПН-а у Београду, који сматра да је можда боље направити неку паузу у односима све три земље, јер начин на који говоре политичари није продуктиван за међусобне односе Препрека једном трилатералном састанку су, како каже Јовић, не само лоши односи између Београда и Загреба већ и компликовани односи на релацији Сарајево–Београд због положаја Бањалуке, а у последње време погоршани односи Сарајева са Загребом. „Чини ми се да је кључ за неко побољшање односа у региону одмак од рата, а посебно у случају Хрватске која се осећа и победником и жртвом  у том рату. И све док се Загреб не одмакне из деведесетих година, тешко да ће се успоставити добри односи са Београдом”, објашњава Дејан Јовић указујући и на то да постоји неравнотежа у количини утицаја у региону. По њему, Загреб као чланица НАТО-а и ЕУ има већи утицај и користи га да притиска Србију како би постигао неке уступке у билатералним односима, али и Сарајево отварањем уставног положаја Хрвата у БиХ.

Због задевица и проблема које међусобно имају Србија, Хрватска и БиХ, Александар Попов, директор Центра за регионализам, каже да би један такав трилатерални састанак имао смисла када би се на његову агенду ставила сва отворена питања, која су погонско гориво за све учесталија варничења. „Да би један такав састанак био успешан суштина је суочавање са прошлошћу на коју нису спремне ниједна од ове три државе и решавање врућих питања која имају изразито јак емотивни набој. Ту пре свега мислим на решавање питања несталих лица, процесуирање оптужених за ратне злочине, а потом следи решавање положаја мањина, граница и завршетка поступка сукцесије бивше заједничке државе”, наглашава Попов.

Зато први човек Центра за регионализам сматра да би један такав трилатерални састанак имао смисла уколико би успео да направи инвентар међусобно отворених питања уз постизање договора којим редом ће се она решавати. Као добар пример Попов наводи Суботичку декларацију о унапређењу односа Србије и Хрватске коју су у јуну 2016. потписали Вучић и Грабар Китаровић. Тамо је наведено пет отворених питања. „И уместо да мешовите групе раде на решавању отворених питања, уследили су заоштравање односа, дипломатске ноте, контраноте и напокон одлагање Вучићеве посете Загребу. Џаба нам ауто-пут према Загребу, ако смо имали блокаду камиона на Батровцима”, каже Александар Попов.

За Шаћира Филандру, декана Факултета политичких наука у Сарајеву, трилатерални састанак на релацији Загреб–Сарајево–Београд  у овом тренутку био би чисто протоколарне природе, али и да се одржи не би био први „јалови” сусрет наших политичара. „До таквих сусрета по правилу долази ако некоме служе за унутардржавне политичке сврхе. Са аспекта БиХ један такав сусрет био би изразито значајан више у симболичком смислу, имајући у виду читаву историју сусрета и договора Београда и Загреба на њен рачун”, каже за „Политику” овај сарајевски професор. Зато Филандра сматра да нема нормализовања односа Београда и Загреба без равноправног укључивања Сарајева. „Само је то начин да се води политика чистих рачуна и отворених руку. С тог аспекта Сарајево мора подржавати једну овакву идеју, свесно да у првом кораку она не може дати већи резултат”, наглашава декан сарајевског ФПН-а.