Чекам позив из Београда

ЕКСКЛУЗИВНО

Волела бих да дођем у Београд, чекам позив. Тако сам близу сада, то је тако тужно, рекла је, ексклузивно за „Политику”, Киран Десаи, позната индијска књижевница која живи у Америци, добитница награде „Ман Букер”.

Киран Десаи је од 7. до 11. априла била гост свог хрватског издавача „Алгоритам”, чијом љубазношћу смо успели да са њом обавимо телефонски разговор за наш лист. Иначе, романи Киран Десаи „Халабука у воћњаку гуава” и „Наслеђени губитак” објављени су и код нас, у издавачким кућама „Клио” и „Моно и Мањана”. За „Наслеђени губитак” Киран Десаи је 2006. године добила Букера, признање које је њеној мајци, такође познатој књижевници Анити Десаи, измакло чак три пута. Киран Десаи пише о прожимању и сударању различитих култура, индијске, британске и америчке, о сиромаштву, фундаментализму, глобализацији… Прича награђеног романа „Наслеђени губитак” смештена је у другу половину осамдесетих када је у Индији растао револуционарни покрет…

Ваше књиге описују дух, али и проблеме Индије. Међутим, како Индија данас изгледа?

Моја следећа књига бавиће се савременом Индијом. Прича „Наслеђеног губитка” дешава се на релацији Индија–Сједињене Америчке Државе, осамдесетих година 20. века. У њој сам намеравала да прикажем време у којем је Индија почела да се мења, и већина садашњих догађаја има корен управо у том периоду. Сваке године када се вратим у Индију уочим све више промена, предели се мењају, градови су се драстично променили, а када се архитектура драстично промени и људи се такође мењају. Индија је своја врата отворила за слободно тржиште деведесетих година, а пре тога водила је пригушену борбу око основног националног питања. За Енглезе то је давна историја, али у Индији су сачуване живе успомене на колонијално време. Моји родитељи одрасли су у британској Индији, са јасним сећањем на раздвајање Индије и Пакистана, и Њу Делхи се променио толико много, јер његов исламски део одумире . А то је била суштинска култура Делхија, та мешавина култура хинду, ислама и суфи мистицизма, од чега су остали само руине и делићи.

Говорите о стварима које се тако много односе и на нашу земљу. Сада сте у Хрватској, колико знате о ономе што се заправо десило да тлу Балкана?

Сада почињем да схватам нешто о чему сам раније само читала у новинама…

Знате ли да су народи Балкана, у скорашњим грађанским ратовима, такође осетили велики део онога што ви дефинишете „наслеђеним губитком” – и Срби, и Хрвати, и Босанци…?

Свако ко долази из Индије може да разуме ту трагедију. И сада, док сам путовала између Дубровника и Сплита, разговарала сам са људима који су описивали шта се дешавало и како су њихови суседи отишли. Видела сам да су још свуда знаци рата. Схватила сам да је и Босна врло близу. Много људи у Дубровнику и Загребу, као и хрватски писци, рекли су ми: „Ваша књига нам је на толико много начина блиска”. Чак иако је реч о сасвим другачијој култури, када је реч о повлачењу граница држава и људи који у пола ноћи беже из својих домова, и чије куће су спаљене, све постаје познато.

Ваша књига врло је блиска и Србима, верујте…

Заиста? Верујем. Јер, и сада када се вратим у Индију и видим све те старије људе, пријатеље мога оца како пију заједно, знам да они још увек причају о Пакистану.

На шта се тачно односи проблем наслеђеног губитка? Да ли само на једну породицу, или на читаву нацију?

Писала сам о томе шта значи одрастати у компликованој земљи. Хтела сам да покажем да има много таквих прича у којима су жеље и тежње у конфликту. При том, једину могућност која нуди компромис, није фер понудити народу. А када сте тинејџер у таквом окружењу, мислите да имате јединствену причу и да треба да будете срећни. Али, такав младалачки став треба превазићи, и то је једино што је зрело. Важно је постићи зрелост да би се разумело да није само твоја прича таква, да има много прича. Ако се затвориш у свој мали мехур, и игноришеш чињенице, остатак света ће провалити унутра и распрснути га. Губитак је, дакле, неизбежан у данашњем свету и земљама као што су наше.

Писали сте и о верности сопственој традицији, али и о потреби да се буде део света. Како остварити такав компромис?

То је велики проблем. Мислим да је то крајње тешко. Мој деда је напустио своје село у Индији и потпуно традиционалан начин живота. Одустао је од тога због одласка у Енглеску, а затим се вратио у Индију, покушавајући да је види као секуларну државу, што је виђење једног странца. Одрекао се на неки начин своје заједнице и породице, чак и религије. Био је хинду, вегетаријанац, а када се вратио из Енглеске јео је месо и постао је члан енглеског клуба.

Отишли сте из Индије, а много људи непрестано је приморано да из различитих разлога напушта своје домове…

Ово је време масовних миграција. Људи беже од рата или сиромаштва, у тако великом броју, да се чини да је наступило време егзила и да је у свакој земљи потребно изградити потпуно нове речнике. Читава западна Европа је у великој кризи. Ломи се око тога како да прихвати емигранте, и треба ли они да доказују своју верност на овај, или онај, или на који начин. 

Свесни сте толиких проблема, а ипак налазите начина да им у својим књигама приђете и са комичне стране?

У најтежим временима људи смишљају најбоље вицеве, јер су им потребни. У свету емиграната у Њујорку има толико хумора. Људи из свих крајева света, и поред својих проблема са језиком или акцентом, причају тако добре вицеве и стварно се слатко смеју. Има нечега у томе како се језик креће у брзом ритму живота, у којем, истина, има и много туге. И у Индији, у сиромаштву, људи се смеју много више него у Америци, где људи по канцеларијама пију лекове против депресије. Зашто је тако? Не знам. Али, у Индији људи се слатко смеју и тамо се не види очајање или депресија, упркос страшном сиромаштву.

Да ли себе сматрате индијским или писцем из Њујорка?

Некада бих рекла индијски, а некада писац из Њујорка. Али, схватам да највише припадам том међупростору. Мислим да што више радите, све је теже определити се за оданост једној страни. Када сам мислила да све више постајем Американка, пишући сам се на неочекиван начин удубљивала у историју Индије. Због тога сам врло срећна. Раније сам живела у Вермонту и Масачусетсу, и када сам дошла у Њујорк постала сам свесна постојања других делова света који живе у том граду. Слободни сте да дођете, слободни сте да одете. Постало ми је јасно оно о чему је Најпол писао пре толико година: о толико различитих нација и њиховим везама са западним светом. Мислим да је данас корисно говорити о томе.

Да ли Вам је тешко да пишете на енглеском?

До сада је то мој најјачи језик. Док је хинду био мој први језик, енглески је још док сам живела у Индији постао језик мог образовања.

Који су писци утицали на Вас?

Калвино, Маркес, Чинуа Ачебе, В. С. Најпол – веома , Ружди – у неком смислу. Сада читам Орхана Памука, Муракамија, и друге.

Како је реаговала Ваша мајка када сте добили награду „Ман Букер”, а како Ви?

Она је била најсрећнија, јер је то изгледало као породични подухват. Ту књигу сам писала осам година, и после моје прве реакције шока, уследила је дечја радост. Велика је срећа када добијете такву награду, јер је врло лако могло да се деси и да је не добијете.

Да ли је тешко бити жена писац? 

Не бих рекла, не данас. Моја мајка описује како је то било у прошлости, када је било тешко и мушкарцима и женама. Она се борила за право да пише са ширег становишта, имала је осећај као да сви пишу о истој породици из исте просторије. Када је отишла из Индије, могла је да искорачи из тога, да све види из друге перспективе. Као што је и мени пружила један шири свет и другачију перспективу. Сада има тако много младих Индијки које пишу, равноправно са мушкарцима. Међу њима је и Арундати Рој.

------------------------------------------------------

Писци и пророци

Јунак Вашег првог романа „Халабука у воћњаку гуава” лажни је пророк. Има ли нечег од лажног пророштва у улози писца?

У речнику емиграције, у свету људи који стварају између земаља, можете да испричате лаж, и нико неће уперити прстом у вас. Тако да можете да будете потпуно инвентивни. Али, постоји и велика одговорност да останете потпуно искрени. Због тога сам другу књигу писала дуго, јер сам мислила да ћу себе преварити у нечему. Емиграција аутоматски доноси и могућност да слажете, јер желите да се уклопите. А желите и себе да видите у херојском светлу – у Америци постоји својеврсни емигрантски мит. Међутим, у мојој првој књизи, пророштво је мит за који нико не зна од чега је тачно сачињен, а свако у њему види оно што хоће.

------------------------------------------------------

Писање са мајком

На који начин је Ваша мајка, која је такође познати писац, утицала на Ваш рад?

Вероватно је то велики утицај и тешко ми је да га сасвим објасним, јер смо врло блиске. Потичемо из истог окружења, одрасла сам уз њену библиотеку и усвојила доста од њеног укуса. Пишемо заједно, када она или ја радимо на књизи отпутујемо негде заједно. Изнајмимо кућу и пишемо месецима. Своју прошлу књигу завршила сам у њеној кући. Она прва прочита мој рукопис. Када сам почела да пишем, осетила сам као да се враћам кући, јер тај ритам подсетио ме је на ритам мог детињства.