Бакља независности у центру Џакарте

„Слободан. Милошевић?“ – шеретски пита бркати цариник на аеродрому Сукарно-Хата у Џакарти док проверава мој пасош и визу. „Добродошли у Индонезију.“ Смешкам се помало резигнирано. После 18 сати лета и чекања по аеродромима у Франкфурту и Сингапуру то је једино на шта успевам да се натерам. Узимам пртљаг и ступам на ужарено и тешком спарином прекривено тло једне од најинтересантнијих држава у свету.

Већ и сам пут од аеродрома до луксузног хотела „Султан“, смештеног подаље од саобраћајне вреве уз игралиште за голф, десетак терена за тенис и неколико базена, где ћемо бити смештени, много казује. Контрасти су невероватни. На једној страни града у којем живи више од дванаест милиона душа уздижу се супермодерна здања мултинационалних компанија, банака, државних институција... на другој, насеља са кућама од лима, препуна сиротиње. Ипак, заједнички утисак је невероватна љубазност људи који нас окружују и добродошлица која зрачи са свих страна.

„Пут упознавања”

Позив за пут у Индонезију, најмногољуднију муслиманску земљу са око 240 милиона становника, смештену у Малајском архипелагу, између Индокине и Аустралије, Индијског и Тихог океана, стигао је сасвим неочекивано. Како је наведено у писму индонежанске амбасаде у Србији упућеном „Политици“, реч је о жељи тамошњег Министарства културе и туризма да се у оквиру програма „Пут упознавања“, а поводом „Прве изложбе Индонезије у централној и источној Европи“ која ће у мају бити одржана у Варшави, ова далека земља у правом сјају представи новинарима из централне и источне Европе. У нашој групи биће представници медија из Пољске, Чешке, Украјине и Бугарске. Из Београда друштво ће ми правити новинар „Новости“ Милан Бабовић.

Индонезија је у протеклих неколико година осим економских невоља пролазила и кроз кошмаре узроковане деловањем међународног тероризма, посебно исламског. Дванаестог октобра 2002. сејачи смрти су као најатрактивнији циљ за своју акцију изабрали управо ову земљу. Експлозија бомбе у једном клубу у Кути, туристичком центру Балија, у којој је погинуло више од двеста гостију, већином Аустралијанаца и Јапанаца, на тренутак је тамним облацима наткрилила труд Индонежана да постану светска туристичка мека и покажу свету све лепоте овог острвског раја.

Са површином од 1.919.440 квадратних километара и смештена на хиљадама острва од којих су највећа Суматра, Борнео, Јава, Целебес..., Индонезија је шеснаеста по величини држава у свету. Иако претежно муслиманска земља, живи под мотом – „јединство у различитости”. Званичне власти признају шест главних религија: ислам, протестантизам, католичанство, хиндуизам, будизам и конфучијанизам. Ипак, према уставу, „свака особа је слободна да бира и исповеда веру према сопственом избору“.

Све поменуто видљиво је, практично, на сваком кораку. Као и чињеница да је земља уређена према најсавременијим принципима републиканизма о чему сведочи и Национални споменик, мермерни обелиск у самом срцу Џакарте, висок 132 метра и са бакљом изливеном од 32 килограма злата смештеном на врху. „Полако али сигурно извлачимо се из једне од најтежих економских криза којесу нас задесиле у протеклим годинама“, објашњавају домаћини.

Док кружимо градом, живост на улицама Џакарте делује просто невероватно. Хиљаде аутомобила хитају на све стране. „У време највећих саобраћајних гужви, када људи одлазе на посао или се враћају кући, у колима поред возача морају да седе барем још двоје путника. Такав је закон“, објашњава нам представник домаћина Ни Вајан Гири Адњани. „Поред тога”, додаје, „тренутно у целој Индонезији влада несташица горива“. Како ли изгледа када је све потаман, питамо се.

Америчка тврђава

Поред нас се нижу здања на која су домаћини посебно поносни, попут џамије Истиклал, саграђене шездесетих година, која, како нам кажу, може одједном да прими око 50.000 верника. Одмах преко пута Истиклала је катедрала Свете Марије као симбол верске толеранције и религијског јединства земље. Мало даље наилазимо на амбасаду САД. Зграда, која се практично и не види, окружена је високим бетонским зидом и више подсећа на добро утврђен војни логор смештен негде у авганистанским гудурама него на дипломатско представништво у једној цивилизованој земљи. Индонежани које смо током наредних недељу дана сретали не крију да им тешко пада арогантан став Американаца према њиховој земљи. Ипак, сваког госта примају са једнаком љубазношћу и поштовањем.

На заједничкој вечери у ресторану „Пикок“ хотела „Султан“ коначно падају и последње ограде. Срби, Пољаци, Бугари, Украјинци, Чеси и Индонежани постају права сложна екипа спремна да открије све лепоте острвског раја. Сутрадан рано ујутро крећемо у Џогџакарту. Сезона је монсуна. Додуше, на измаку. Већ крајем априла уследиће сушни период.

(Сутра: У сенци Боробудура)