Baklja nezavisnosti u centru Džakarte

„Slobodan. Milošević?“ – šeretski pita brkati carinik na aerodromu Sukarno-Hata u Džakarti dok proverava moj pasoš i vizu. „Dobrodošli u Indoneziju.“ Smeškam se pomalo rezignirano. Posle 18 sati leta i čekanja po aerodromima u Frankfurtu i Singapuru to je jedino na šta uspevam da se nateram. Uzimam prtljag i stupam na užareno i teškom sparinom prekriveno tlo jedne od najinteresantnijih država u svetu.

Već i sam put od aerodroma do luksuznog hotela „Sultan“, smeštenog podalje od saobraćajne vreve uz igralište za golf, desetak terena za tenis i nekoliko bazena, gde ćemo biti smešteni, mnogo kazuje. Kontrasti su neverovatni. Na jednoj strani grada u kojem živi više od dvanaest miliona duša uzdižu se supermoderna zdanja multinacionalnih kompanija, banaka, državnih institucija... na drugoj, naselja sa kućama od lima, prepuna sirotinje. Ipak, zajednički utisak je neverovatna ljubaznost ljudi koji nas okružuju i dobrodošlica koja zrači sa svih strana.

„Put upoznavanja”

Poziv za put u Indoneziju, najmnogoljudniju muslimansku zemlju sa oko 240 miliona stanovnika, smeštenu u Malajskom arhipelagu, između Indokine i Australije, Indijskog i Tihog okeana, stigao je sasvim neočekivano. Kako je navedeno u pismu indonežanske ambasade u Srbiji upućenom „Politici“, reč je o želji tamošnjeg Ministarstva kulture i turizma da se u okviru programa „Put upoznavanja“, a povodom „Prve izložbe Indonezije u centralnoj i istočnoj Evropi“ koja će u maju biti održana u Varšavi, ova daleka zemlja u pravom sjaju predstavi novinarima iz centralne i istočne Evrope. U našoj grupi biće predstavnici medija iz Poljske, Češke, Ukrajine i Bugarske. Iz Beograda društvo će mi praviti novinar „Novosti“ Milan Babović.

Indonezija je u proteklih nekoliko godina osim ekonomskih nevolja prolazila i kroz košmare uzrokovane delovanjem međunarodnog terorizma, posebno islamskog. Dvanaestog oktobra 2002. sejači smrti su kao najatraktivniji cilj za svoju akciju izabrali upravo ovu zemlju. Eksplozija bombe u jednom klubu u Kuti, turističkom centru Balija, u kojoj je poginulo više od dvesta gostiju, većinom Australijanaca i Japanaca, na trenutak je tamnim oblacima natkrilila trud Indonežana da postanu svetska turistička meka i pokažu svetu sve lepote ovog ostrvskog raja.

Sa površinom od 1.919.440 kvadratnih kilometara i smeštena na hiljadama ostrva od kojih su najveća Sumatra, Borneo, Java, Celebes..., Indonezija je šesnaesta po veličini država u svetu. Iako pretežno muslimanska zemlja, živi pod motom – „jedinstvo u različitosti”. Zvanične vlasti priznaju šest glavnih religija: islam, protestantizam, katoličanstvo, hinduizam, budizam i konfučijanizam. Ipak, prema ustavu, „svaka osoba je slobodna da bira i ispoveda veru prema sopstvenom izboru“.

Sve pomenuto vidljivo je, praktično, na svakom koraku. Kao i činjenica da je zemlja uređena prema najsavremenijim principima republikanizma o čemu svedoči i Nacionalni spomenik, mermerni obelisk u samom srcu Džakarte, visok 132 metra i sa bakljom izlivenom od 32 kilograma zlata smeštenom na vrhu. „Polako ali sigurno izvlačimo se iz jedne od najtežih ekonomskih kriza kojesu nas zadesile u proteklim godinama“, objašnjavaju domaćini.

Dok kružimo gradom, živost na ulicama Džakarte deluje prosto neverovatno. Hiljade automobila hitaju na sve strane. „U vreme najvećih saobraćajnih gužvi, kada ljudi odlaze na posao ili se vraćaju kući, u kolima pored vozača moraju da sede barem još dvoje putnika. Takav je zakon“, objašnjava nam predstavnik domaćina Ni Vajan Giri Adnjani. „Pored toga”, dodaje, „trenutno u celoj Indoneziji vlada nestašica goriva“. Kako li izgleda kada je sve potaman, pitamo se.

Američka tvrđava

Pored nas se nižu zdanja na koja su domaćini posebno ponosni, poput džamije Istiklal, sagrađene šezdesetih godina, koja, kako nam kažu, može odjednom da primi oko 50.000 vernika. Odmah preko puta Istiklala je katedrala Svete Marije kao simbol verske tolerancije i religijskog jedinstva zemlje. Malo dalje nailazimo na ambasadu SAD. Zgrada, koja se praktično i ne vidi, okružena je visokim betonskim zidom i više podseća na dobro utvrđen vojni logor smešten negde u avganistanskim gudurama nego na diplomatsko predstavništvo u jednoj civilizovanoj zemlji. Indonežani koje smo tokom narednih nedelju dana sretali ne kriju da im teško pada arogantan stav Amerikanaca prema njihovoj zemlji. Ipak, svakog gosta primaju sa jednakom ljubaznošću i poštovanjem.

Na zajedničkoj večeri u restoranu „Pikok“ hotela „Sultan“ konačno padaju i poslednje ograde. Srbi, Poljaci, Bugari, Ukrajinci, Česi i Indonežani postaju prava složna ekipa spremna da otkrije sve lepote ostrvskog raja. Sutradan rano ujutro krećemo u Džogdžakartu. Sezona je monsuna. Doduše, na izmaku. Već krajem aprila uslediće sušni period.

(Sutra: U senci Borobudura)