Од механе преко кафане до маркета

„Кумбара” ипак, како тврди њен власник Јовица Павловић, није за све љубитеље укусне хране и добре капљице заувек затворила своја врата. „Оживеће”, али на неком другом месту у центру града. Где тачно, још је „мала тајна” чувеног власника ресторана.

– „Кумбару” у Белом потоку морао сам да затворим из чисто економских разлога. Кафана се налазила на ободу града, а наш народ нешто не воли да се извезе изван града у току недеље. Некада се знало – ако хоћеш добру јагњетину идеш „Код Браце у Болеч”. Риба се јела у „Шарану”, а роштиљ у „Кумбари”. А онда се све променило. Све чувене фирме у индустријској зони у Рипњу и Раковици су угашене. Због тога је био све мањи број посетилаца па је посла било једино суботом и недељом. Једноставно се више није исплатило – објашњава Павловић.

Ресторан се простирао на око 800 квадрата. Имао је богату понуду специјалитета из националне кухиње.

– Правили смо ресторан тако да штити наша српска обележја. Због тога се у нашем дворишту налази и реплика првог српског топа из доба Карађорђа који се звао Кумбара. Реплике тог топа урадила је „Застава”, Крагујевац их има само пет, а један је наш. Имали смо обичај да знаменитим људима учинимо част да „пуцају” из тог топа. Међу последњима који је то урадио био је генерал Шојгу, министар одбране Руске Федерације – прича Павловић.

У дворишту некадашњег ресторана остао је споменик паприци. Њега је урадио Миленко Мандић, наш познати уметник, аутор споменика Иви Андрићу, али и мозаик ликовног уметника Миће Трнавца. На мозаику се налази лесковачки сепет, то јест корпа, из кога се просипа паприка. Овај мозаик чини 36.000 каменчића увезених из Италије.

– Што се тиче угоститељских грешака ми их нисмо имали, осим те што смо удаљени од центра града. Тренутно смо у фази проналажења локације. Сачували смо сву опрему и преселићемо ресторан. Нисмо још сигурни када ће то бити, али ћемо у сваком случају обавестити јавност. Знам само да ће нам будућа крилатица бити „Лесковачком роштиљу је требало 50 година да са периферије дође у центар” – прича Павловић..

У ресторан у коме је радио Драги Буре, чувени родоначелник лесковачког роштиља у Београду, свраћале су многе познате личности. Постоји књига стара 45 година и у њој је забележено ко је све гостовао у „Кумбари”.

– Ресторан су посетили немачки политичар Вили Брант, Валери Жискар Дестен, председник Француске Републике, чланови московског оркестра Глинка... Од познатих личности које су боравиле откада сам ја 1997. године преузео ресторан били су Владе Дивац, Драган Стојковић Пикси, Лане Гутовић, Здравко Чолић и многи, многи други... – присећа се Павловић. У књигу утисака своја запажања и углавном похвале остављали су сви осим политичара.

Ресторан је престао да ради 5. септембра, али је простор остао у власништву Павловића. Он га је дао под закуп.

– Ако је некоме жао што је „Кумбара” затворена, то је мени. У њу сам уложио сву своју енергију и љубав. Покушаћемо да наставимо да презентујемо српску кухињу на најбољи начин. Квалитет нећемо да оборимо, али ћемо је приближити суграђанима из ужег дела града. Очекујемо да ће наш ресторан и даље рекламирати задовољна уста – нада се Павловић.

Од механе до кафане 

Кућа од око 250 квадрата у којој је био ресторан „Кумбара” изграђена је давне 1836. године и у њој се првобитно налазила турска механа. Касније је она мењала намену па је после Другог светског рата у тој згради био срез за околна села, затим судница, а онда је опет постала кафана под именом „Леп изглед”. После тога ресторан прелази у најам угоститељског предузећа „Балкан”. Они му и дају име по првом српском топу, а након тога 1997. године постаје власништво Јовице Павловића.