Гардероба није приватна ствар политичара

– До почетка 20. века одевање је било ствар класне припадности и доказивања друштвеног статуса, а одело је било у служби показивања моћи, богатства и социјалног статуса. Двадесети век променио је значење и улогу одевања. Захваљујући индустријској револуцији, одећа је постала доступнија широким народним масама. Друштвена комерцијализација моде почела је када су мале фирме узеле лиценце скупих модних кућа и покренуле сопствену производњу – каже Наташа Крстић, подсећајући да је Коко Шанел ослободила жене обавезе да носе само сукње и хаљине, облачећи и себе и друге даме у панталоне.

Академски модни дизајнер Саша Милојковић сматра да одећа носи много функција и порука јер је то – први вид комуникације.

– Одело не чини човека, али показује да ли је неко васпитан или бахат, да ли има укуса и стила, да ли води рачуна о хигијени и какво му је порекло. Одећа означава припадност вери, социјалном сталежу, хијерархији... а често нам даје и информацију чиме се та особа бави. Кад уђете у болницу, знате коме треба да се обратите захваљујући боји мантила, јер доктор носи једну, сестра другу, а чистачица трећу униформу. У авиону на основу униформе знате ко је пилот, а ко персер или стјуардеса, а и у хотелу разликујете ко је рецепционер, бел бој, собарица, менаџер, куварица или шеф ресторана – истиче наш саговорник.

Чак и припадност професији у којој не постоји дрес код не аболира особе од поштовања модних правила.

– Све има своју цену и ако сте изабрали да се бавите одређеном професијом, ту цену морате и да платите. Не можете бити председник парламента или гувернер банке, а да се облачите како хоћете, чак и у слободно време. Проблем је у томе што, метафорички речено, све девојке желе да се удају за принца, а да у слободно време носе тренерку и оговарају свекрву, а то не може – духовито примећује Милојковић.

Он примећује да је некада било незамисливо да жена на 40 степени не носи свилене чарапе, а данас жене од стила у Француској и Енглеској не носе чарапе ни зими.

– Сваки пут када одем на одмор у исламске земље растужим се кад видим распојасане мушкарце и жене у купаћим костимима налик на ронилачка одела, који покривају сваки сантиметар њиховог тела. Поштујем све религије, али не видим да неке религије имају поштовање према женама које морају да прекрију сваки део тела и увек постављам питање: како може да прође кроз пасошку контролу неко коме се виде само очи. Друга крајност је мањак одеће. И то је непоштовање према жени, јер минималистичка одећа жену не чини привлачном, већ вулгарном и дегутантном – оцењује Саша Милојковић.

Др Александар Раковић, историчар са Института за новију историју Србије, који се у свом научном раду бави верским и етничким питањима и докторирао је на рокенрол моди, примећује да ни православна, ни протестантска, ни римокатоличка религија не намећу својим верницима правила одевања, осим када је реч о уласку у верске објекте – мушкарцима се сугерише да не долазе у бермудама, а женама да носе сукње испод колена и имају дискретну шминку. Умерени ортодоксни Јевреји имају договор са својим женама да у јавности носе шешир и сукњу изнад колена, док хинду религија у Индији подржава кастински систем ове земље, у којој постоји подела друштва на четири касте, а одело одражава припадност касти.

– Ни ислам није монолитна религија када је реч о одевању верника. У Индонезији, која је највећа муслиманска земља света, од мужа зависи да ли ће жени сугерисати да буде покривена. Кад погледате исламске земље на северу Африке, видећете да се у Каиру ниједна жена није покривала до 1974. године. Данас скоро све носе бурке или хиџаб. Жене у Турској прве су у Европи добиле право гласа, а у „модерном” Истанбулу готово да не можете да видите жену без мараме. До пре само 20 година није било „умотаних” жена у Новом Пазару – присећа се овај историчар.

Раковић примећује да постоје велике разлике и међу муслиманским земљама блиског истока – у Сауди Арабији су правила облачења строжа него у Уједињеним Арапским Емиратима. Чак и у Емиратима постоји подела на Абу Даби и Дубаи и руралне делове земље. У великим градовима Европљанке имају дозволу да се облаче како желе, док је у Сауди Арабији жени забрањено да носи сукњу изнад колена и панталоне. У Ирану данас чак и хришћанке морају да носе мараму на глави, а шездесетих и седамдесетих година прошлог века све стјуардесе у Ирану и Авганистану носиле су мини сукње.

Прве даме на модном скенеру

Да мода није „приватна ствар” политичара сликовито говоре и реакције јавности на одевање првих дама. Иако је појава Доналда Трампа на политичкој сцени изазвала огромно интересовање светске јавности, стиче се утисак да се медији у једнакој мери баве гардеробом Меланије Трамп и контроверзним политичким изјавама и потезима америчког председника. Када је брачни пар Обама отишао у прву посету британској краљици, чувени амерички модни дизајнер Оскар де ла Рента очитао је модну лекцију првој дами речима: „Не носи се џемпер у Бакингемској палати!”

И француска јавност више се забавља дужином сукња Брижит Троње него активностима Емануела Макрона, а сви британски таблоиди више се баве тоалетама Кејт Мидлтон него политичким говорима Терезе Меј. Модни дизајнери скрећу пажњу на чињеницу да је Јованка Броз у званичне посете страним државама одлазила обучена искључиво у костиме домаћих модних креатора – Мирјане Марић и Александра Јоксимовића – а одржавање модне ревије на Белом двору на којој су били презентовани домаћи модни креатори био је обавезан део протокола приликом пријема страних држављана. То ниједна прва дама након ње није урадила.