Успешан опоравак браће по несрећи

За­хва­љу­ју­ћи пред­у­сре­тљи­во­сти проф. др Пре­дра­га Ко­ва­че­ви­ћа, ди­рек­то­ра ове кли­ни­ке, ко­ји је у оба слу­ча­ја и под­ви­га пред­во­дио ве­ли­ке еки­пе ни­шких хи­рур­га и ле­ка­ра дру­гих стру­ка, и проф. др Зо­ра­на Ра­до­ва­но­ви­ћа, ге­не­рал­ног ди­рек­то­ра КЦ Ниш, раз­го­ва­ра­ли смо с Де­ја­ном и Да­ли­бо­ром. Пре­срећ­ни су, не кри­ју док при­ча­ју ка­ко су до­жи­ве­ли, али и пре­жи­ве­ли не­сре­ће.

– Са си­ном Ми­ла­ном и ком­ши­јом Зо­ра­ном Сто­ја­но­ви­ћем, као и обич­но, це­ло­га да­на ре­за­ли смо др­ва за огрев. Са­да сам пот­пу­но све­стан да сам мо­гао мно­го го­ре да на­стра­дам, али и да ми ни­ко дру­ги ни­је био крив. Сам и сво­јом нео­пре­зно­шћу, ве­ро­ват­но и због умо­ра, у јед­ном тре­нут­ку из­гу­био сам рав­но­те­жу, окли­знуо сам се и да не бих пао на зе­мљу де­сном ру­ком сам се ухва­тио за по­сто­ље ма­ши­не. Ру­ка је скли­зну­ла пра­во под цир­ку­лар – за­стао је Да­ли­бор у при­чи. Ка­ко ка­же, исто­га ча­са ка­да се по­вре­дио, оне­све­стио се.

Син Ми­лан и ком­ши­ја Зо­ран, не ча­се­ћи ча­са, до­хва­ти­ли су од­се­че­ну ру­ку и об­мо­та­ли је пе­шки­ром, а Да­ли­бо­ра ко­ли­ма од­ве­зли у Ниш и Кли­нич­ки цен­тар. Све се то до­го­ди­ло око 20 ча­со­ва.

– Ис­при­ча­ли су ми ка­сни­је да су од­се­че­ну део ру­ку из­над лак­та пре­да­ли ле­ка­ри­ма и да сам од­мах уба­чен у опе­ра­ци­о­ну са­лу, где ми је ру­ка спа­се­на. Ево, сед­ми је дан, ша­ка и ру­ка ис­под лак­та су то­пли, кр­во­ток ра­ди, на­дам се да су и нер­ви до­бро по­ве­за­ни и да ћу уско­ро мо­ћи и пр­сте да по­кре­ћем. Сре­ћа, ве­ли­ка сре­ћа, али и из­у­зет­ни ле­ка­ри – ре­као нам је Да­ли­бор, не­ка­да­шњи рад­ник „Ни­шек­спре­са”, ко­ји у Је­ла­шни­ци код Ни­шке Ба­ње жи­ви са су­пру­гом Да­ни­је­лом, си­ном Ми­ла­ном (26) и кћер­ка­ма Ми­ља­ном и Ла­ном, ко­ја има са­мо че­ти­ри го­ди­не.

Да­ли­бор Ран­ге­лов је стра­дао у Руд­ни­ку оло­ва, цин­ка и ба­кра „Ка­ра­ма­ни­ца” по­ред Бо­си­ле­гра­да, на крај­њем ју­го­и­сто­ку Ср­би­је, ко­ји по­слу­је у скло­пу фир­ме „Бо­сил-ме­тал”:

– На­ред­ног ја­ну­а­ра би­ће две го­ди­не ка­ко ра­дим у ја­ма­ма у „Ка­ра­ма­ни­ци”. Про­шлог по­не­дељ­ка, ра­но ују­тру, са­мо што смо си­шли у ја­му нас ше­сто­ри­ца, по­чео је да се об­ру­ша­ва де­сни зид и пла­фон. Ми­слим да смо би­ли на око 300 ме­та­ра ис­под по­вр­ши­не зе­мље. По­ку­ша­ли смо да се скло­ни­мо, али ни­је би­ло вре­ме­на јер се све до­го­ди­ло из­не­на­да. Јед­на ве­ли­ка сте­на ме је по­ко­си­ла. Био сам све­стан сво вре­ме до до­ла­ска на кли­ни­ку у Ни­шу. Ко­ле­ге у ја­ми су ме из­ву­кле ис­под од­ро­на и ви­де­ли су и они и ја да де­сне ру­ке не­ма. Је­дан од њих, док су ме оста­ли но­си­ли пре­ма из­ла­зном лиф­ту, про­на­шао је от­ки­ну­ту ру­ку, ко­ја је тран­спор­то­ва­на истим са­ни­те­том ко­јим сам и ја пре­ба­чен у Ниш. Опе­ри­сан сам и ру­ка је по­но­во на свом ме­сту. Као и код Де­ја­на, ус­по­ста­вљен је кр­во­ток и ле­вом ру­ком ка­да опи­пам по­длак­ти­цу и ша­ку де­сне осе­ћам да је то­пла. То је, ре­че­но ми је, нај­бо­љи знак да у опо­рав­ку за са­да све иде до­бро – у јед­ном да­ху ис­при­чао нам је Да­ли­бор.

Ју­че је у по­се­ту Да­ли­бо­ру, по­што је ја­вље­но да ће из шок-со­бе да бу­де пре­ба­чен на оде­ље­ње Кли­ни­ке за пла­стич­ну и ре­кон­струк­тив­ну хи­рур­ги­ју, до­шла из око­ли­не Бо­си­ле­гра­да су­пру­га Алек­сан­дра с дво­ји­цом син­чи­ћа – с дво­и­по­го­ди­шњим Кри­сти­ја­ном и ма­ле­ним Ла­за­ром, ко­ји има тек пет ме­се­ци.

– Сва­ка част овим љу­ди­ма на кли­ни­ци, не­мам шта дру­го да ка­жем. И вр­сни су струч­ња­ци и из­ван­ред­ни љу­ди. Бри­ну о на­ма као о нај­ро­ђе­ни­јим. Да не при­чам ко­ли­ко је ве­ли­ки њи­хов под­виг и за нас дво­ји­цу и на­ше по­ро­ди­це – за­вр­шио је Да­ли­бор Ран­ге­лов.

Оста­ће Де­јан Де­ми­ро­вић и Да­ли­бор Ран­ге­лов још из­ве­сно вре­ме на ни­шкој кли­ни­ци и би­ти под над­зо­ром ле­ка­ра, ко­ји оче­ку­ју њи­хов пот­пу­ни опо­ра­вак.