Uspešan oporavak braće po nesreći

Za­hva­lju­ju­ći pred­u­sre­tlji­vo­sti prof. dr Pre­dra­ga Ko­va­če­vi­ća, di­rek­to­ra ove kli­ni­ke, ko­ji je u oba slu­ča­ja i pod­vi­ga pred­vo­dio ve­li­ke eki­pe ni­ških hi­rur­ga i le­ka­ra dru­gih stru­ka, i prof. dr Zo­ra­na Ra­do­va­no­vi­ća, ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra KC Niš, raz­go­va­ra­li smo s De­ja­nom i Da­li­bo­rom. Pre­sreć­ni su, ne kri­ju dok pri­ča­ju ka­ko su do­ži­ve­li, ali i pre­ži­ve­li ne­sre­će.

– Sa si­nom Mi­la­nom i kom­ši­jom Zo­ra­nom Sto­ja­no­vi­ćem, kao i obič­no, ce­lo­ga da­na re­za­li smo dr­va za ogrev. Sa­da sam pot­pu­no sve­stan da sam mo­gao mno­go go­re da na­stra­dam, ali i da mi ni­ko dru­gi ni­je bio kriv. Sam i svo­jom neo­pre­zno­šću, ve­ro­vat­no i zbog umo­ra, u jed­nom tre­nut­ku iz­gu­bio sam rav­no­te­žu, okli­znuo sam se i da ne bih pao na ze­mlju de­snom ru­kom sam se uhva­tio za po­sto­lje ma­ši­ne. Ru­ka je skli­znu­la pra­vo pod cir­ku­lar – za­stao je Da­li­bor u pri­či. Ka­ko ka­že, isto­ga ča­sa ka­da se po­vre­dio, one­sve­stio se.

Sin Mi­lan i kom­ši­ja Zo­ran, ne ča­se­ći ča­sa, do­hva­ti­li su od­se­če­nu ru­ku i ob­mo­ta­li je pe­ški­rom, a Da­li­bo­ra ko­li­ma od­ve­zli u Niš i Kli­nič­ki cen­tar. Sve se to do­go­di­lo oko 20 ča­so­va.

– Is­pri­ča­li su mi ka­sni­je da su od­se­če­nu deo ru­ku iz­nad lak­ta pre­da­li le­ka­ri­ma i da sam od­mah uba­čen u ope­ra­ci­o­nu sa­lu, gde mi je ru­ka spa­se­na. Evo, sed­mi je dan, ša­ka i ru­ka is­pod lak­ta su to­pli, kr­vo­tok ra­di, na­dam se da su i ner­vi do­bro po­ve­za­ni i da ću usko­ro mo­ći i pr­ste da po­kre­ćem. Sre­ća, ve­li­ka sre­ća, ali i iz­u­zet­ni le­ka­ri – re­kao nam je Da­li­bor, ne­ka­da­šnji rad­nik „Ni­šek­spre­sa”, ko­ji u Je­la­šni­ci kod Ni­ške Ba­nje ži­vi sa su­pru­gom Da­ni­je­lom, si­nom Mi­la­nom (26) i kćer­ka­ma Mi­lja­nom i La­nom, ko­ja ima sa­mo če­ti­ri go­di­ne.

Da­li­bor Ran­ge­lov je stra­dao u Rud­ni­ku olo­va, cin­ka i ba­kra „Ka­ra­ma­ni­ca” po­red Bo­si­le­gra­da, na kraj­njem ju­go­i­sto­ku Sr­bi­je, ko­ji po­slu­je u sklo­pu fir­me „Bo­sil-me­tal”:

– Na­red­nog ja­nu­a­ra bi­će dve go­di­ne ka­ko ra­dim u ja­ma­ma u „Ka­ra­ma­ni­ci”. Pro­šlog po­ne­delj­ka, ra­no uju­tru, sa­mo što smo si­šli u ja­mu nas še­sto­ri­ca, po­čeo je da se ob­ru­ša­va de­sni zid i pla­fon. Mi­slim da smo bi­li na oko 300 me­ta­ra is­pod po­vr­ši­ne ze­mlje. Po­ku­ša­li smo da se sklo­ni­mo, ali ni­je bi­lo vre­me­na jer se sve do­go­di­lo iz­ne­na­da. Jed­na ve­li­ka ste­na me je po­ko­si­la. Bio sam sve­stan svo vre­me do do­la­ska na kli­ni­ku u Ni­šu. Ko­le­ge u ja­mi su me iz­vu­kle is­pod od­ro­na i vi­de­li su i oni i ja da de­sne ru­ke ne­ma. Je­dan od njih, dok su me osta­li no­si­li pre­ma iz­la­znom lif­tu, pro­na­šao je ot­ki­nu­tu ru­ku, ko­ja je tran­spor­to­va­na istim sa­ni­te­tom ko­jim sam i ja pre­ba­čen u Niš. Ope­ri­san sam i ru­ka je po­no­vo na svom me­stu. Kao i kod De­ja­na, us­po­sta­vljen je kr­vo­tok i le­vom ru­kom ka­da opi­pam po­dlak­ti­cu i ša­ku de­sne ose­ćam da je to­pla. To je, re­če­no mi je, naj­bo­lji znak da u opo­rav­ku za sa­da sve ide do­bro – u jed­nom da­hu is­pri­čao nam je Da­li­bor.

Ju­če je u po­se­tu Da­li­bo­ru, po­što je ja­vlje­no da će iz šok-so­be da bu­de pre­ba­čen na ode­lje­nje Kli­ni­ke za pla­stič­nu i re­kon­struk­tiv­nu hi­rur­gi­ju, do­šla iz oko­li­ne Bo­si­le­gra­da su­pru­ga Alek­san­dra s dvo­ji­com sin­či­ća – s dvo­i­po­go­di­šnjim Kri­sti­ja­nom i ma­le­nim La­za­rom, ko­ji ima tek pet me­se­ci.

– Sva­ka čast ovim lju­di­ma na kli­ni­ci, ne­mam šta dru­go da ka­žem. I vr­sni su struč­nja­ci i iz­van­red­ni lju­di. Bri­nu o na­ma kao o naj­ro­đe­ni­jim. Da ne pri­čam ko­li­ko je ve­li­ki nji­hov pod­vig i za nas dvo­ji­cu i na­še po­ro­di­ce – za­vr­šio je Da­li­bor Ran­ge­lov.

Osta­će De­jan De­mi­ro­vić i Da­li­bor Ran­ge­lov još iz­ve­sno vre­me na ni­škoj kli­ni­ci i bi­ti pod nad­zo­rom le­ka­ra, ko­ji oče­ku­ju nji­hov pot­pu­ni opo­ra­vak.