Пуђдемонт побегао у Белгију

У најгорим околностима, оно за шта су оптужени повлачи казну и до 30 година затвора. Тужба је написана због рада покрајинских званичника на одвајању Каталоније од Шпаније, што је кулминирало прошлог петка, проглашењем независности у регионалном парламенту. Мадрид је одмах одговорио укидањем каталонске аутономије – уклонио је Пуђдемонта и његове министре, распустио парламент и сазвао ванредне изборе.

У Каталонији су јуче виђена само двојица функционера свргнуте регионалне управе. Донедавно владајућа коалиција Заједно за „за” саопштила је да се Пуђдемонтова влада налази у егзилу, преноси „Вангвардија”. Дан раније, белгијски министар за питања азила Тео Франкен понудио је каталонским званичницима уточиште у својој земљи, због чега је добио укор од премијера Шарла Мишела. Франкен је члан националистичке фламанске странке која се залаже за самосталност Фландрије.

Иако су лидери сецесионистичке владе саопштавали да неће прихватати укидање самоуправе и позивали грађане на миран отпор Мадриду, прећутно су признали власт централне владе када су одлучили да се јуче не појаве на послу. Само један од регионалних министара дошао је у канцеларију, али је и он брзо отишао на партијски састанак. Председница покрајинског парламента Карме Форкадељ, још једно од имена на шпанској оптужници за побуну, отказала је седницу скупштине. Реалност шпанског преузимања власти у покрајини прихватиле су и Пуђдемонтова Каталонска европска демократска странка и њен коалициони партнер Републиканска каталонска левица, које су саопштиле да ће учествовати на превременим изборима 21. децембра. Шпански премијер Маријано Рахој, уводећи директну управу Мадрида у области на североистоку земље, заказао је ванредни излазак на биралишта, што су сецесионистичке странке у први мах одбиле, тврдећи да Каталонија има легитимну владу. Пред њима су биле две могућности, обе лоше. Могли су да се боре за гласове и имплицитно признају да Каталонија није република, што би их суочило са оптужбама за „издају”, или да бојкотују трку коју им је наметнула „окупациона сила”, после чега би их оптужили да су кукавице које не смеју на изборе. Према писању „Мунда”, подршка независној Каталонији опала је са више од 40 одсто у јулу на око 33 одсто, колико је измерено у последњим анкетама.

Рахој је директну управу над Каталонијом поверио својој блиској сарадници Сораји Саенс де Сантамарији, потпредседници шпанске владе. Једна од првих ствари које су урадили у покрајини јесте то да су сменили шефа тамошње аутономне полиције, који је још раније осумњичен да се оглушио о наређења централне владе. Циљ им је да шпанска интервенција у Каталонији прође што суптилније, да их грађани покрајине не би доживљавали као стране снаге. Уместо „намесника”, Мадрид у Каталонију засад шаље само директиве, ослањајући се на послушност тамошњих службеника који су се појавили на послу првог радног дана после проглашења независности и укидања аутономије. Синдикати су одустали и од генералног штрајка, а полиција је под новим руководством саопштила да ће остати „неутрална”.