Деца тржишног комунизма

Први пут у својој дугој историји Кина има грађане које одликују изразити индивидуализам, насупрот традиционалном колективистичком духу, и потрошачки менталитет, насупрот чуварности и штедљивости. Ово је нова појава и за древну, конфучијанску, и за постреволуционарну маовску Кину. Обележја друштвеном животу дају генерације које су друкчије од својих очева. То су деца рођена после осамдесетих година 20. века, а образована и у активан живот укључена у току последње три деценије, колико трају економске, политичке и друштвене реформе.

Одрасле деце тржишног комунизма, између 18 и 30 година, има сада око 200 милиона. Она најчешће немају рођену браћу и сестре, што их, с једне стране, чини жртвама дугорочне политике планирања породице – „политике једног детета” – а, са друге, мезимцима или, како Кинези кажу, „малим императорима” у породици. У детињству размажена, у младости саможива, а у зрелости материјалистички настројена – та деца сада одређују судбину нације.

Зато су и главни предмет интересовања кинеских социолога. У њиховим очима, млади Кинези су „противуречна мешавина: поуздани и непокорни, цинични и прагматични, саможиви и, истовремено, правдољубиви”. Они су и најурбанији и најобразованији део нације. У некадашњој земљи сељака и радника на универзитет је могао да се упише тек сваки двадесети заинтересовани средњошколац. Кад су се универзитети оспособили да широм отворе своја врата, Кина је за мање од једне деценије добила шест милиона студената.

Сун Јунсјао, заменик директора Кинеског истраживачког центра за децу и омладину, доста критички говори о тим генерацијама које нису имале потребу да се, за разлику од њихових очева, баве осетљивим „међуљудским односима” у породици, колективу и средини у којој живе. (Тачније, оне не знају за стегу колектива у Маовој Кини, у којој се, рецимо, морала имати дозвола руководиоца за ступање у брак, а путни налог за куповину возне карте). Зато су нове младе генерације склоне да „високо цене своје гласове и своје интересе, а да не држе много до осећања других људи и сопствене одговорности”. Истина, додаје овај истраживач, „боља страна њиховог авангардног индивидуализма су правдољубивост и спремност да појединачна права и интересе заштите уз помоћ закона”. 

Он указује на још две одлике младих: с једне стране, склоност ка депресији у судару са тешкоћама, што је последица лакшег живота него што су га имали њихови очеви, а, са друге, непокорност, чак бунтовност, пред родитељима и наставницима, што је одраз различитих система вредности и све ширег генерацијског јаза.

У тим оквирима уочљиве су две категорије младих људи. Једни, понесени изазовима богато снабдевеног тржишта, олако троше не само своју зараду, него и уштеђевину својих родитеља. (Неки родитељи се јавно жале што њихова деца „одбијају да одрасту“.) Други немају много скрупула у настојању да се „што пре обогате”. У томе су засигурно успешнији од својих родитеља, особито у области спорта и забаве. Од 30 најбогатијих Кинеза са „Форбсове листе” за 2007. годину, скоро половину чине спортисти и звезде естраде. Њихова годишња зарада се креће између 1,2 и 36 милиона долара.

Страни трговци, међутим, посебну пажњу обраћају на кинеске студенте, као на индикативну категорију избирљивих потрошача. Студената је сада око 15 милиона, а до 2010. биће их двоструко више. Они су ти који највише обликују потрошачки менталитет урбаног становништва, а имају и знатан утицај на тржиште, јер њихове манире и навике следе и преузимају милионске масе средњошколаца. То је језгро које ће, ако се има у виду пораст куповне моћи у најмногољуднијој земљи, кроз две деценије представљати најмоћнију хомогену потрошачку силу света, ако је веровати неким америчким агенцијама за истраживање тржишта.

Чак и најконзервативнији међу кинеским социолозима признају да ти егоцентрични, расипништву склони и често, у стицању материјалног богатства безобзирни, млади људи у једној ствари предводе Кину, мимо све моћи Централног комитета КПК: толико су преокупирани техником и новотаријама у информативној технологији да су, као главни купци и корисници компјутера и дигиталних уређаја, претекли и своје вршњаке у развијеном свету.

Захваљујући превасходно њиховом доприносу и утицају на осталу омладину у мањим градовима и руралним подручјима, Кина је крајем прошле године имала преко 210 милиона корисника Интернета (одмах после САД са 216 милиона). Већ у фебруару ове године Кина је по броју корисника Интернета претекла Америку.

На ово кинески социолози примећују да је склоност младих ка техничким, макар понекад и помодним, уређајима од велике користи за друштво, јер их усмерава ка научним и техничким иновацијама. А то је нешто на чему би се убудуће – много више него на јефтиној производњи – морала заснивати и кинеска привреда и снага нових генерација.   

Једна заједничка кинеско-јапанска агенција за истраживање тржишта установила је да студенти и старији средњошколци у Кини најрадије купују – што се и дало очекивати – компјутере, дигиталне уређаје попут видео-камера и МП-3 плејера и мобилне телефоне, превасходно најпознатијих фирми. Али, међу десет најтраженијих артикала нашла се и роба која сведочи о жељи младих Кинеза да следе обичаје и тржишне и помодне трендове на Западу. Међу тим производима су, на пример, кафа (у земљи у којој се углавном пије чај), чоколада, шминка и козметика, фирмирана одећа, поготово спортска. При том се врло држи до познатих брендова.

Тако неки други клинци у Кини све више почињу да личе на неке друге клинце у другим земљама тржишне привреде у свету.