Писмо потомцима

Драги Београђани из далеке будућности!

Пишем овај текст 13. априла 2008. године, пролећа господњег, у нади да ће вама, наша конфузна свакодневица, бити разумљива и духовита историја?!

Елем, ми, ваши преци, пред још једном смо у низу „судбоносних” дилема, обједињених у заједничком именитељу: избори! Наравно, читајући о нама, питаћете се како смо успевали да свако мало будемо пред некаквом „историјском прекретницом”, али за тај феномен заиста нема смисаоног објашњења, те не трошите време трагајући за њим. Једноставно, могло нам се!

Далеко од тога да се све дешавало само до себе. За ток историје, река, природне феномене, ерозију планина, ноћ и дан... у нас су били задужени политичари (уколико је клонирање узнапредовало, покушајте да од генетског материјала са скупштинске говорнице, направите неколико комада), тако да је сва заслуга њихова!

Пред горепоменуте изборе они су изгарали убеђујући нас шта је најбоље за нас, док смо ми, системом тајног гласања, одлучивали колико не верујемо у све то што говоре. Све заједно, то се звало: демократија?!

Једни од свакако најважнијих избора били су они локални, на којима смо бирали градоначелника нашег вољеног града. Овог пута се за ту функцију надметало чак петоро такмаца, тачније, носилаца изборних листа. Значи, ако смо досад били у дилеми, или евентуално трилеми, овог пута смо били усред „пентаграма” (ваљда се тако каже када је у игри пет кандидата)?!

Што се мене тиче, драги суграђани из далеке будућности, заиста нисам знао за кога да се одлучим. Сви су били толико симпатични, врцави, благоглагољиви и заклети у поштење да је била грехота не изабрати их све.

Размишљао сам – што би лепо било имати пет градоначелника, у исто време. За сваки радни дан по једног...

Елем, рекох, један обећава путеве, други мостове, трећи станове, четврти метро, пети борбу са свим типовима „дивљаштва”... па, како се онда одлучити само за једног? Ми смо људи алави, бре! Све би од тог, ако може.

На две реке ми бисмо три моста?! Хоћемо обилазницу око града као да нам је циљ да нас заобилазе?! Иштемо да метроом грабимо испод земље, а ако је доле већ толико добро, зашто кртице излазе на површину?! По васцелу зиму би грејање, а по васцело лето воду! Сви бисмо кров над главом, али нам смета када добронамерни предузимачи на троспратнице надзидају петоспратнице...

Стварно, понекад сам се питао своди ли се наше бирање на најсебичнији могући разлог: само да нама буде боље?! Губимо ли из вида да се предизборна обећања изјалове већ при првом судару с реалношћу. А то, морамо признати, није кривица тих дивних људи који се жртвују због нас, већ те превртљиве реалности која се као некакав одлучујући фактор – тек накнадно јави. Једноставно, човек са предизборне бине види све оно што се из званичног кабинета касније не види: и мостове и путеве и станове и урбанистичку идилу...

Управо због тога се „олако дато обећање” и зове баш тако. Наш проблем је био што нисмо имали смисла за хумор и што смо се лако разочаравали.

И тако, драги пријатељи, начисто збуњени стајали смо пред нашом блиском будућношћу, илити, вашом далеком прошлошћу. Како да родитељ фаворизује само једно дете, или да песник одабере најдражу песму? Како смо ми, из „жабље” перспективе, могли да оценимо ко од њих неће проћи кроз врата Скупштине града као Алиса кроз огледало, у „земљу чуда”?

У сваком случају, искрено се надам да је ваша свакодневица много мање од „историјског значаја” и да живите у далеко досаднија времена. Ако ли, пак, није тако – сами сте изабрали. Или смо, беше, ми то учинили уместо вас?

Искрено ваш