Главобоља због генитива

Кад Британци уче српски језик то већ звучи интересантно, с обзиром на то да њихов језик, енглески, у разним варијантама говори већина становника планете. На Универзитету у Нотингему, под чијим кровом студира десетак хиљада академаца, постоји одсек за славистику на коме се учи и наш језик. Др Дејвид Норис је шеф катедре, а његови сарадници су Владислава Рибникар, Марина Рајић-Кокс, које предају језик, и др Владимир Зорић.

– Катедра за славистику почела је да ради током Првог светског рата, 1917. године и први професор у Нотингему био је Словенац Јанко Лаврин, који је био новинар и држао прва предавања о руској књижевности. Зато би се могло рећи да је велика промена наступила када је почетком педесетих година прошлог века ту дошла једна врло енергична жена, професорка Моника Патрич и почела да сарађује са Југославијом, овдашњим људима, институцијама. Она је написала и први уџбеник српскохрватског језика на енглеском – објашњава др Норис, који је у Нотингем дошао одмах после студија у Лондону, почетком осамдесетих година.

– Значи, ту сам већ 23 године. Одмах сам добио радно место, јер стручњака за српски језик није било много. У Београду сам био годину дана на пракси током треће године студија, становао сам у Дому „Лола” – каже садашњи шеф катедре за српски језик. – Како сам се определио за српски језик? Тако што сам у Лондону настојао да на славистици студирам руски. Српски ми је био помоћни предмет, али после првог семестра узео сам српски као главни, мада је на руском било много више студената, на српском језику смо били само Марина Дворски и ја. Она сада држи највећу књижару са књигама о источној Европи у Британији.

Корисно за каријеру

Ко су предавачи на катедри, питамо нашег саговорника.

– Има нас четворо. Владислава Рибникар и Марина Рајић-Кокс предају језик, а др Владимир Зорић, нови колега, и ја остале предмете, књижевност, филм, историју. У последње време имамо више посла, јер смо ушли у пројекат са низом британских универзитета и сада имамо посебан курс само за постдипломске студије, дакле за студенте који спремају докторате из других области. Ево конкретно, сада је код нас и студент историчар, коме је знање српског језика потребно због литературе, јер спрема дисертацију о босанској кризи седамдесетих година 19. века. Тренутно имамо 25-26 студената који студирају језик, али је само једна девојка из Београда, иако њен отац заправо живи у Холандији.

Нотингемски студенти српског језика сврставају се међу оне који су се определили за славистику или студирају светске језике, па су као додатни одабрали и један мање заступљен језик као што је наш. Многи мисле да ће касније у каријери имати велике користи од знања српског језика, у оквиру Европске уније, рецимо. Трећу групу чине они који студирају историју или политичке науке и они имају посебан интерес у вези са источном Европом па студирају српски, руски.

У настави језика се, иначе, користематеријали саИнтернета, вести, радио-снимци као што су „Београде, добро јутро”, филмови, новинскичланци, књижевнии историјски текстови.

– Имали смо неколико студената чији су родитељи досељеници, углавном већина су Британци. Најтежи у српском језику су им падежи, зато им време проведено у Србији током треће године студирања помаже да савладају те тешкоће – додаје др Дејвид Норис, који је докторирао на романима Милоша Црњанског и српски говори беспрекорно.

– Кад вам је супруга из Београда тако је то, мада, без шале, учим српски већ 24 године, знам ћирилицу као и сви наши студенти, јер је то обавезно и подразумева се. Владислава Рибникар и ја смо урадили уџбеник за српски и у њему су од прве лекције дате и ћирилица и латиница. Тренутно пишем и књигу о Београду – напомиње шеф катедре.

А шта кажу студенти српског, они који „троше” трећу годину овде у Београду, похађајући наставу на Филолошком факултету?

Живот у дому

Лаура Волфс, из Минхена, има 21 годину, студира политичке науке и француски језик, па мисли да би са српским језиком могла још боље да схвати односе и политичку ситуацију у Србији, али и целој Европској унији. Смештена је у „Рифату Бурџовићу”, нажалост у делу за стране студенте, а они немају превише контакта са домаћинима. У соби је са Кинескињом која студира економију. Из Стратфорда долази Кејт Холбертон, 21 годину, али студира у Нотингему француски и шпански. Каже да је београдски ноћни живот врло леп, воли провод у клубовима и по сплавовима. Енглез Бенџамин Џеклин звучи као врло озбиљан саговорник, јер српски говори врло добро, долази из Шефилда, допадају му се Београд, овдашњи живот, култура, музеји, а гужве у саобраћају су, каже, налик на британске.

– Хтео сам да студирам језике, али сам схватио да је боље да студирам нешто мање обично, да бих лакше нашао посао. После дипломирања вратио бих се у Србију да радим као преводилац или наставник енглеског језика – најављује Бенџамин.

Из околине Лондона је и Лук Фишер, има тек 19 година, студира шпански, немачки (и српски приде) у Нотингему, а од осталих се издваја по томе што је фан „Евровизије”. Ради као редактор веб-сајта Грчке за „Евровизију” због чега је био и у Атини, помаже и британским и ирским ауторима сајта. Ко има шансе да победи? Не зна, Срби нису без шансе, каже.

Сајмон Алчер, 20-годишњак, из околине Лондона, тек шест месеци учи српски уз историју. Лора Тод (20) две године учи српски и, мада говори и француски, помало и шпански и руски, најтежи су јој наши падежи.

Фиона Михи, из Бирмингема (20), каже да су професори су добри, Владислава јој је некако најближа, уз то је написала и књигу из које уче. Који предмет још воли? Руски, књижевност, а од падежа генитив јој задаје највише главобоље. Некако најбољи осећај за језик има Пољакиња Мартина Ришкијевич, што је и разумљиво.

-----------------------------------------------------------

Жалосно стање у нашим школама у дијаспори

Српски језик се све мање учи у дијаспори. По неким подацима, свега 17.000 деце и младих похађа часове у допунској школи или црквеној општини, а за њихово образовање тренутно су ангажована 34 редовна наставника, не рачунајући и 14 хонорарних и три гостујућа просветна радника. Да је списак ученика и учитеља последњих година „спао на три слова” потврђује и податак да је само у Француској осамдесетих година језик својих родитеља и дедова у школским клупама савладавало око десет хиљада ђака. Подсећајући на ове суморне бројке, Милица Чубрило, министар за дијаспору, истиче да би се стање поправило када би, за почетак, било ангажовано бар хиљаду предавача за српски језик.

С обзиром на то да техничка влада неће моћи много тога да учини у наредним месецима, министарка Чубрило не очекује превише, али је истакла да је Министарство за просвету, чији је ово делокруг рада, пропустило да реши неке конкретне проблеме. „Нема ђака, нема наставника, заборављамо ко смо и какво нам је порекло, али под ознаком ’нема’ води се и непостојање посебног програма основног образовања и васпитања у иностранству.” Министарка је навела да нема специјалних уџбеника и другог неопходног дидактичког материјала, потом речника, али ни учионица. Чак ни тамо где могу да се користе финансијске погодности земље домаћина за додатно образовање наше деце, ништа није предузето, јер Министарство просвете није обавило неке формалности, рекла је Милица Чубрило.