Хирург који ваја и поклања бисте градовима

Скулптуре поклања, а памти да му је за једну плаћено јер је тако желео тадашњи декан новосадског Правног факултета, испред којег је постављена биста Слободана Јовановића. У кругу Универзитета у Новом Саду, Јокановићеве су и бисте Тесле и Његоша. Поклањао је и Српском народном позоришту, Градској библиотеци, Матици српској за коју је сада спремио и скулптуру њеног некадашњег председника књижевника Бошка Петровића.

У бронзи је по делу овог вајара, за Пастеров завод, изливен портрет чувеног српског лекара Милана Јовановића Батута, као и мање познатог Јована Апостоловића, родом из Будима, житеља Новог Сада с половине 18. века. „Апостоловић је био први Србин доктор медицине. Докторска дисертација коју је написао пре 250 година била је о стресу”, објашњава.

Свака скулптура, напомиње вајар, има поруку: „Понукаће некога да прочита дело, нађе књигу, да види зашто тај човек има бисту. Ако прође стотину људи поред ње, макар ће двојица рећи хајде да видимо шта је тај радио”.

Уметник је и сам лекар. Најпознатији хирург међу вајарима, и вајар међу хирурзима, каже кроз осмех овај специјалиста максилофацијалне хирургије у пензији. Вајарство није једина његова страст. Написао је 36 књига, поезије, афоризама, биографија, романа и 200 наслова из подручја етике, историје медицине, књижевних и ликовних приказа. Међу њима је и „Болест и смрт Његошева”, писца којим је, како сам каже, помало опседнут.

„Свим Црногорцима је Његош рођак (смех), али мени уистину. Сестра мог чукундеде је била мајка Светог Петра, значи Његошева баба. То је по линији Мартиновића, моје мајке са Цетиња”, прича.

Од родног Травника, преко Сарајева, Београда, Беча, Берлина, Љубљане и Загреба, где се школовао и живео, стигао је пре 25 година у Нови Сад. Као избеглица, каже овај доктор медицине и члан академских заједница при хрватском и српском лекарском еснафу.

Сећа се из тог периода пријатељских гестова академика и новосадског професора, лекара Берислава Берића, стручњака који је међу првима указивао на демографске проблеме у Војводини, а са којим се познавао из загребачких дана. Извајао му је бисту, али она није „прошла” на једном важном месту.

„Његова супруга је сматрала да је то врло мала биста за њега, јер он је академик. Онда је замолила Солдатовића да направио бисту, али јој се није допала. Остаде Берић без бисте”, испричао је вајар анегдоту.

У својој песми „Биографија”, Јокановић пише: „Тамо у Босни где сам се родио / звали ме Црногорац / у Црној Гори – Босанац / у Хрватској – Србин / у Србији – Хрват / сада сам Војвођанин у Бачкој / по крштењу сам православац / по убеђењу хуманиста / по идеологији комуниста / цео живот сам човек / те рубрике у статистици нема”.

Поклон за „Политику”

Вајар, лекар и књижевник Јокановић, који се окушао и у новинарству, одлучио је да поклони „Политици” бисту њеног легендарног новинара Мирослава Мира Радојчића, дописника из Лондона, Њујорка, Берлина.

„Мирослав Радојчић је био мој пријатељ, годинама смо заједно летовали у Милочеру. Сарајлија, као што сам и ја једно време био. Играли смо шах, био је врло интересантан човек”, сећа се.

„На страну то његово врхунско новинарство, био је господин међу новинарима. Имао је на Вимблдону своју ложу. Тако су говорили. У време кад није било ТВ преноса, читали су на радију његове чланке о неком мечу и ви сте могли доживети тај тениски меч још лепше. Имао је сјајну моћ запажања, био је изузетно цењен и великог моралног интегритета”, додаје.

Можда је у „Политици” заборављен, али то, каже, не треба да се догоди јер његови дописи могу бити изузетан пример како пишу новинари. Пре седам година, у акцији „Политике” „Вратимо споменик Милутинцу”, након што је биста фудбалске легенде Милутина Ивковића нестала у Београду, Јокановић је извајао његово попрсје.