Озбиљ­не на­уч­не ства­ри

Је­дан је нај­пре ре­као да је у ру­ка­ма до­бра пче­ла­ра сва­ка ко­шни­ца до­бра, јер, ве­ли, „по ре­чи­ма бе­смрт­ног ге­ни­ја и ве­ли­ког пе­сни­ка ко­га цео свет це­ни”:

„А у ру­ке Ман­ду­ши­ћа Ву­ка

Би­ће сва­ка пу­шка убо­ји­та!”

Шта је сад знао ра­ди­ти овај дру­ги, већ да по­ка­же, кад је угра­био згод­ну при­ли­ку, да он не са­мо што зна о ко­шни­ца­ма, већ се до­бро раз­у­ме и у по­е­зи­ју, и чо­век се пу­сти у ко­мен­та­ри­са­ње. Не да се, опет, ни онај пр­ви, већ се пу­сти и он у ко­мен­та­ре, и та­ко се без­ма­ло пре­тре­се цео Гор­ски ви­је­нац. И чи­та­лац, кад се то срећ­но свр­ши, мо­ра ски­ну­ти ка­пу пред љу­ди­ма од зна­ња, и оду­ше­вље­но уз­вик­ну­ти:

„Хва­ла вам, го­спо­до, јер кад поч­нем пче­ла­ри­ти, зна­ћу ка­кве су ко­шни­це нај­бо­ље!”

*******************

Пре­ма све­му ово­ме ја­сно је, да­кле, да и у књи­жев­но­сти, као год и у жи­во­тињ­ско­ме цар­ству, вла­да­ју исти за­ко­ни очај­не бор­бе (strug­gle for li­fe), те и ту мо­же­мо уочи­ти из­ве­сне фе­ле, ко­је би се по­ду­да­ра­ле са не­ким фе­ла­ма из зо­о­ло­ги­је. И, на­рав­но, пре­ва­гу одр­жа­ва­ју оне ко­је су над­моћ­ни­је у бор­би. Код нас вр­ло до­бро успе­ва­ју књи­жев­ни гло­да­ри ко­ји жи­ве по ра­зним фон­до­ви­ма, и хра­не се ве­ћим и ма­њим хо­но­ра­ри­ма. Ле­ни­ва­ца има до­ста ве­ли­ки број, али им по­нај­бо­ље го­ди кли­ма Ака­де­ми­је на­у­ка и Ве­ли­ке шко­ле, пло­де се вр­ло бр­зо, а хра­на им је го­то­во као и пр­ви­ма. Де­бе­ло­ко­жа­ри су до­ста обич­на фе­ла, ко­јој су нај­бо­љи пред­став­ни­ци у Ма­ти­ци срп­ској. Пре­жи­ва­ри ли­те­рар­ни су за­ни­мљи­ва фе­ла; ов­де се мо­гу убро­ја­ти мно­ги кри­ти­ча­ри, ко­ји па­су кра­дом у стра­ним књи­жев­ним ли­ва­да­ма, па ту хра­ну по­сле пре­жи­ва­ју у ка­квој хла­до­ви­ни др­жав­не слу­жбе, и на­ђу­бра­ва­ју раз­не на­ше ли­сто­ве ђу­бре­том што се зо­ве кри­ти­ка, књи­жев­ни при­каз итд. И ова се фе­ла вр­ло бр­зо пло­ди и раз­ви­ја у на­шим кра­је­ви­ма. Од ти­ца се нај­ре­ђе на­ла­зе пе­ва­чи­це, и оне бр­зо уги­ну у на­шем кли­ма­ту, а кре­шта­ли­це, со­ву­ља­ге, вра­не и дру­ге ште­то­чи­не књи­жев­не има­ју по­вољ­ни­је усло­ве за раз­ви­так.

*********************

Код нас се бар, хва­ла бо­гу, та­лен­ти и во­ља за по­је­ди­не на­уч­не гра­не по­ја­вљу­је вр­ло бла­го­вре­ме­но, срећ­но. Чим се упра­зни ка­ква ка­те­дра, од­мах се, као на миг срећ­не суд­би­не на­ше скром­не на­у­ке, по­ја­ве као из зе­мље ту­шта и тма да­ро­ви­тих љу­ди са сил­ном љу­ба­вљу баш пре­ма тој гра­ни на­у­ке чи­ја се ка­те­дра упра­зни; и кад се ме­сто за ту на­у­ку по­пу­ни, он­да опет, чуд­ном сре­ћом, пре­ста­ну се по­ја­вљи­ва­ти и та­лен­ти за ту стру­ку. Ако би се, ре­ци­мо, упра­зни­ла ка­те­дра ар­хе­о­ло­ги­је, код нас би се од­мах по­ја­ви­ло сто­ти­на­ма мла­дих, ге­ни­јал­них ар­хе­о­ло­га са сил­ном љу­ба­вљу пре­ма тој на­у­ци. И то не знаш ко­ји је ода­ни­ји од ко­га: где год се мак­ну, са­мо че­пр­ка­ју по зе­мљи и тра­же ста­ри­не. Кад угле­да­ју нај­о­бич­ни­ју рим­ску ци­глу, об­ра­ду­ју се као да су оца ви­де­ли. И сад, ре­ци­мо, то се ме­сто по­пу­ни, и од­мах се сви­ма ар­хе­о­ло­ги­ја чуд­ном срећ­ном суд­бом ога­ди, и она се сил­на љу­бав пре­ма њој као и та­ле­нат при­ла­го­ди дру­гој ка­квој на­у­ци за ко­ју има пра­зна ме­ста, па ма то би­ла и ко­смо­гра­фи­ја.

***********

Чуд­но­ва­та је ствар да се ми Ср­би баш на та­ко­зва­ном на­уч­ном по­љу знат­но раз­ли­ку­је­мо од дру­гих на­ро­да. Код дру­гих не­срећ­них на­ро­да, на­уч­ни­ци ви­ше да­ју на­у­ци не­го на­у­ка њи­ма, али код нас по­то­ма­ка вр­лих пре­да­ка иде са­свим друк­че: на­ши на­уч­ни­ци, с ма­ло из­у­зе­та­ка, има­ју од на­у­ке ве­ли­ке ко­ри­сти, а на­у­ка од њих — ве­ли­ке ште­те. Ето, ка­ко се и ту огле­да наш ви­те­шки дух и на­ша ге­ни­јал­ност, јер ми не слу­жи­мо на­у­ци роп­ски и сле­по као дру­ги бед­ни на­ро­ди, већ смо ус­пе­ли то­ли­ко да чак и та гор­да на­у­ка слу­жи на­ма: ми њој го­спо­да­ри­мо, а она на­ма ро­бу­је. Ни­кад се стра­ни на­уч­ни­ци не мо­гу по­пе­ти на та­кву ви­си­ну и за­у­зе­ти та­ко до­ми­ни­ра­ју­ћи по­ло­жај пре­ма на­у­ци, као што смо ми за вр­ло крат­ко вре­ме ус­пе­ли.

(Из­во­ди из тек­ста „Озбиљ­не на­уч­не ства­ри”, об­ја­вље­ног у не­ко­ли­ко на­ста­ва­ка у ли­сту „Зве­зда”, 1899. го­ди­не)