Ozbilj­ne na­uč­ne stva­ri

Je­dan je naj­pre re­kao da je u ru­ka­ma do­bra pče­la­ra sva­ka ko­šni­ca do­bra, jer, ve­li, „po re­či­ma be­smrt­nog ge­ni­ja i ve­li­kog pe­sni­ka ko­ga ceo svet ce­ni”:

„A u ru­ke Man­du­ši­ća Vu­ka

Bi­će sva­ka pu­ška ubo­ji­ta!”

Šta je sad znao ra­di­ti ovaj dru­gi, već da po­ka­že, kad je ugra­bio zgod­nu pri­li­ku, da on ne sa­mo što zna o ko­šni­ca­ma, već se do­bro raz­u­me i u po­e­zi­ju, i čo­vek se pu­sti u ko­men­ta­ri­sa­nje. Ne da se, opet, ni onaj pr­vi, već se pu­sti i on u ko­men­ta­re, i ta­ko se bez­ma­lo pre­tre­se ceo Gor­ski vi­je­nac. I či­ta­lac, kad se to sreć­no svr­ši, mo­ra ski­nu­ti ka­pu pred lju­di­ma od zna­nja, i odu­še­vlje­no uz­vik­nu­ti:

„Hva­la vam, go­spo­do, jer kad poč­nem pče­la­ri­ti, zna­ću ka­kve su ko­šni­ce naj­bo­lje!”

*******************

Pre­ma sve­mu ovo­me ja­sno je, da­kle, da i u knji­žev­no­sti, kao god i u ži­vo­tinj­sko­me car­stvu, vla­da­ju isti za­ko­ni očaj­ne bor­be (strug­gle for li­fe), te i tu mo­že­mo uoči­ti iz­ve­sne fe­le, ko­je bi se po­du­da­ra­le sa ne­kim fe­la­ma iz zo­o­lo­gi­je. I, na­rav­no, pre­va­gu odr­ža­va­ju one ko­je su nad­moć­ni­je u bor­bi. Kod nas vr­lo do­bro uspe­va­ju knji­žev­ni glo­da­ri ko­ji ži­ve po ra­znim fon­do­vi­ma, i hra­ne se ve­ćim i ma­njim ho­no­ra­ri­ma. Le­ni­va­ca ima do­sta ve­li­ki broj, ali im po­naj­bo­lje go­di kli­ma Aka­de­mi­je na­u­ka i Ve­li­ke ško­le, plo­de se vr­lo br­zo, a hra­na im je go­to­vo kao i pr­vi­ma. De­be­lo­ko­ža­ri su do­sta obič­na fe­la, ko­joj su naj­bo­lji pred­stav­ni­ci u Ma­ti­ci srp­skoj. Pre­ži­va­ri li­te­rar­ni su za­ni­mlji­va fe­la; ov­de se mo­gu ubro­ja­ti mno­gi kri­ti­ča­ri, ko­ji pa­su kra­dom u stra­nim knji­žev­nim li­va­da­ma, pa tu hra­nu po­sle pre­ži­va­ju u ka­kvoj hla­do­vi­ni dr­žav­ne slu­žbe, i na­đu­bra­va­ju raz­ne na­še li­sto­ve đu­bre­tom što se zo­ve kri­ti­ka, knji­žev­ni pri­kaz itd. I ova se fe­la vr­lo br­zo plo­di i raz­vi­ja u na­šim kra­je­vi­ma. Od ti­ca se naj­re­đe na­la­ze pe­va­či­ce, i one br­zo ugi­nu u na­šem kli­ma­tu, a kre­šta­li­ce, so­vu­lja­ge, vra­ne i dru­ge šte­to­či­ne knji­žev­ne ima­ju po­volj­ni­je uslo­ve za raz­vi­tak.

*********************

Kod nas se bar, hva­la bo­gu, ta­len­ti i vo­lja za po­je­di­ne na­uč­ne gra­ne po­ja­vlju­je vr­lo bla­go­vre­me­no, sreć­no. Čim se upra­zni ka­kva ka­te­dra, od­mah se, kao na mig sreć­ne sud­bi­ne na­še skrom­ne na­u­ke, po­ja­ve kao iz ze­mlje tu­šta i tma da­ro­vi­tih lju­di sa sil­nom lju­ba­vlju baš pre­ma toj gra­ni na­u­ke či­ja se ka­te­dra upra­zni; i kad se me­sto za tu na­u­ku po­pu­ni, on­da opet, čud­nom sre­ćom, pre­sta­nu se po­ja­vlji­va­ti i ta­len­ti za tu stru­ku. Ako bi se, re­ci­mo, upra­zni­la ka­te­dra ar­he­o­lo­gi­je, kod nas bi se od­mah po­ja­vi­lo sto­ti­na­ma mla­dih, ge­ni­jal­nih ar­he­o­lo­ga sa sil­nom lju­ba­vlju pre­ma toj na­u­ci. I to ne znaš ko­ji je oda­ni­ji od ko­ga: gde god se mak­nu, sa­mo če­pr­ka­ju po ze­mlji i tra­že sta­ri­ne. Kad ugle­da­ju naj­o­bič­ni­ju rim­sku ci­glu, ob­ra­du­ju se kao da su oca vi­de­li. I sad, re­ci­mo, to se me­sto po­pu­ni, i od­mah se svi­ma ar­he­o­lo­gi­ja čud­nom sreć­nom sud­bom oga­di, i ona se sil­na lju­bav pre­ma njoj kao i ta­le­nat pri­la­go­di dru­goj ka­kvoj na­u­ci za ko­ju ima pra­zna me­sta, pa ma to bi­la i ko­smo­gra­fi­ja.

***********

Čud­no­va­ta je stvar da se mi Sr­bi baš na ta­ko­zva­nom na­uč­nom po­lju znat­no raz­li­ku­je­mo od dru­gih na­ro­da. Kod dru­gih ne­sreć­nih na­ro­da, na­uč­ni­ci vi­še da­ju na­u­ci ne­go na­u­ka nji­ma, ali kod nas po­to­ma­ka vr­lih pre­da­ka ide sa­svim druk­če: na­ši na­uč­ni­ci, s ma­lo iz­u­ze­ta­ka, ima­ju od na­u­ke ve­li­ke ko­ri­sti, a na­u­ka od njih — ve­li­ke šte­te. Eto, ka­ko se i tu ogle­da naš vi­te­ški duh i na­ša ge­ni­jal­nost, jer mi ne slu­ži­mo na­u­ci rop­ski i sle­po kao dru­gi bed­ni na­ro­di, već smo us­pe­li to­li­ko da čak i ta gor­da na­u­ka slu­ži na­ma: mi njoj go­spo­da­ri­mo, a ona na­ma ro­bu­je. Ni­kad se stra­ni na­uč­ni­ci ne mo­gu po­pe­ti na ta­kvu vi­si­nu i za­u­ze­ti ta­ko do­mi­ni­ra­ju­ći po­lo­žaj pre­ma na­u­ci, kao što smo mi za vr­lo krat­ko vre­me us­pe­li.

(Iz­vo­di iz tek­sta „Ozbilj­ne na­uč­ne stva­ri”, ob­ja­vlje­nog u ne­ko­li­ko na­sta­va­ka u li­stu „Zve­zda”, 1899. go­di­ne)